ТИТЕЛСКИ СОКОЛАР ТРАЖЕН ШИРОМ ПЛАНЕТЕ Милан Вучковић шије и резбари УНИКАТНУ ОПРЕМУ ЗА СОКОЛАРЕ И ЛОВЦЕ

- Завршио сам у граду средњу машинску, али несрећних деведесетих сви смо се некако стихијски школовали за послове којим се нећемо бавити. Био сам ватрогасац 17 година, до недавно. Ипак и данас свратим у фирму да се видим са колегама. Једноставно, оно чим се сад бавим није ишло паралелно са другим послом. Соколар сам 22 године, а сад правим опрему не само за себе. Почео се, пре свега, јер нисам имао где да је купим, осим у Мађарској, али како сам се раније бавио моделарством и вајарством, тај талент је помогао и око израде соколарске рукавице, која се шије укриво да се добије природан положај људске руке, да се она не замара – објашњава Милан.

Понекад ради и за „обичне ловце„, оне са пушком, украшене торбе.

- Некад сам резберио само у дрвету, а касније прешао на кожу. Минијатуре на јеленским роговима и кости, али и ловачке такозване боло кравате са ликовима дивљих животиња.

Ловачке пиштаљке дигао је, каже, на виши ниво. Ради их од срнећег рога, а на врху изрезбари лик пса у раси по жељи наручиоца. Велики рад, уз много стрпљења и прецизности, ради се под лупом, што замара очи, што ремек делу, наравно, диже цену.

За рад у кожи користи челичне утискиваче на принципу позитив - негатив, док је закривљени нож тупо заоштрен, те тако лако следи линија скице. На крају може и да се обоји.

На неколико машина шије такозвану тешку кожу и тако убрзава процес рада. Али пуних девет година шио је искључиво ручно. Јер, машине су скупе, па му је требало времена да скупити новац да их купи. Користи их код спајања делова торби, али и рукавице, којима су највише потребне за склапање. Наручиоци су из разних делова света, а њему је посебно драго што их је све више из Србије. Поготово што је развио више стилова, европских и азијских. Јер, соколарство потиче из Азије, чему сведоче записи стари око 2.500 година. Своје производе слао је по Европи, Америци, на Тајланд, Тајван...

Сада је соколарство најпопуларније у Уједињеним емиратима, где је постало статусни симбол. Од орнаментике користе различите геометријске форме и калиграфске мотиве. Ипак, не држе се сви тога правила, па су неки од Миланових најлепших и најскупљих радова завршили управо тамо.

Милан преферира европски манир, али каже да је до свог знања стигао врло тешко, јер нема много потребне литературе. Зато је поносан што његови радови носе лични печат. Соколарство је древна вештина, које не може да буде без рукавице, торбе и других обавезних кожних реквизита. Још нико није произвео синтетички материјал који би могао да их замени.

За себе вели је од малена везан за природу, коју је некад много сликао, а нарочито сцене из лова, посебно импресиониран делима енглеских аутора. Кожу за предмете које израђује бира најбољу коју може да набави, јер би било штета да пропадне сав тај труд, рад и љубав коју у то улаже.

У породици је стекао своје склоности.

- Има нас баш доста. Отац јако воли природу, а мама је лепо писала и имала читаве збирке песама. Ја сам, пак, свој таленат сам наследио од деде по мајчиној линији. За њега је важило правило „Оно што видим очима, то урадим рукама„. Био је дрводеља, правио музичке инструмент, гајде, фруле и фантастично их свирао. Брат се бави примењеном уметношћу и прави накит од кованог сребра, коју има патину старих времена. Подсећа на средњовековни накит, рустичан и веома квалитетан„.

Иначе, Миланови експонати су завршавали на свим крајевима света:

- Недавно сам добио поруку преко Mеsinyеra, од неког човека из Мексика, са фотографијом рукавице коју сам ја израдио. Ја сам већ био заборавио за кога сам је радио, а он ју је пронашао у Музеју соколарства у Ајдаху, дражаву САД. Био сам поносан да је мој рад завршио тамо, јер Асоцијација соколара Америке је веома озбиљна организација, која броји на хиљаде чланова. А основана је још седамдесетих, да би се вратио сиви соко који је код њих потпуно нестао, због инсектицида употребљаваних против штеточина. Соколари су вишедеценијским радом успели да вештачком оплодњом узгоје велик број птића и пусте их у природу. Држава им је у знак захвалности омогућила велика новчана средства и изградила музеј соколарства у Ајдаху.

Занимљива је прича о послу за који се у почетку покајао што га је прихватио, али успео да одради и на задовољство наручиоца.

- Соколар из Северне Ирске тражио је да му на торбу и рукавицу изрезбарим његов и лик његове птице. То је најзахтевнији и најтежи задатак и већ сам хтео да одустанем, али сам након великог труда успео да га решим. Зарађен је највећи хонорар до сада добијен.

Никако не воли Милан да га сматрају „обичним ловцем„.

- Соколарство је много више од пуког лова. То је начин живота и симбиоза човека и птице. Ја са дресираним орлом или јастребом зими могу да ухватим неколико зечева, док је са класичним оружјем то смешан учинак. Соколови имају више шанси, али ја сам задовољан јер видим њихов лет, напад, бег ловине... све што ме чини срећним. Шансе ловца и ловине су пођеднаке. Тако се постиже равнотежа у природи. Код нас се о соколарству готово ништа не зна, комунисти су га забрањивали јер их је подсећало на аристократиско друштво. Захваљујући неколицини ентузијаста који су опстали, ми смо сачували то од изумирања и буквално радимо на очувању историјског и културног наслеђа. Све земље настале из бивше Југославије соколарству дају неке статусе, само код нас се томе придаје сувише мало значаја.

Вучковић се вајкао што тренутно нема да нам покаже неке репрезентативне примерке свог рада јер све што направи одмах нађе купца широм света.

Стево Диклић