СВИ ЗНАТЕ ЗА ДЕЖА ВУ АЛИ ЗНАТЕ ЛИ ЗА СУПРОТНИ ФЕНОМЕН Још је необичнији, ЕВО ЗАШТО ДО ЊЕГА ДОЛАЗИ

Али научници наводе да је дежа ву заправо прозорчић у рад нашег система памћења.

Истраживање о којем пише Сциенце Алерт открило је да до феномена долази када се део мозга који открива фамилијарност не усклади са стварношћу. Дежа ву је сигнал који вас упозорава на ову необичност: то је нека врсте “провере чињеница” за систем памћења.

Али понављање може имати још чудније и необичније и последице.

Шта је јамаис ву?

Јамаис ву може укључивати ​​гледање познатог лица и које се одједном чини необично или непознато. Можда вам се догодило када сте отишли на познато место, али постали дезоријентисани или сте га видели “новим очима”.

То је искуство још ређе од дежа вуа и можда још необичније и узнемирујуће. Када питате људе да то опишу у упитницима о искуствима у свакодневном животу, описују јамаис ву на начин: “Док пишем на испитима, исправно напишем реч попут ‘апетит’, али стално изнова гледам ту реч јер ми се чини да би могла да буде погрешно написана.”

У свакодневном животу то може бити подстакнуто понављањем или буљењем, али и не мора. Једном од истраживача, Акири, догодило се то док је возио ауто путем, због чега је морао да стане у зауставну траку ​​како би се “ресетовао” и “присетио” рада с папучицама и управљачем – нешто што у мозак уђе мишићном меморијом. Срећом, у природи је то ретко.

Писање истих речи

Не знамо много о јамаис вуу. Али научници су претпостави да би га било прилично лако индуковати у лабораторији. Ако некога само замолите да нешто понавља изнова и изнова, често ће увидети да то постаје бесмислено и збуњујуће.

Ово је био основни дизајн експеримената на јамаис ву. У првом експерименту, 94 студента проводило је време понављајући писање исте речи. Учинили су то с дванаест различитих речи које су се кретале од уобичајених, попут “врата”, до мање уобичајених, попут “мач”.

Замолили су учеснике да препишу реч што је брже могуће, али су им рекли да смеју да престану и дали су им неколико разлога зашто би могли да престану, укључујући необичан осећај, досаду или бол у руци.

Заустављање јер су ствари почеле да делују чудно била је најчешћа одабрана опција, с око 70% људи који су стали барем једном због осећаја нечега што смо дефинисали као јамаис ву. То се обично догађало након отприлике једног минута (33 понављања) – и типично за познате речи.

У другом експерименту употребили су само реч “the”, сматрајући да је она најчешћа. Овај пут је 55% људи престало је да пише из разлога који су у складу с нашом дефиницијом јамаис ву (али након 27 понављања).

Људи су своја искуства описивали у распону од “Губе значење што их више гледате” до “чинило се да су изгубили контролу над руком” до научницима најдражег “скоро изгледа као да то заправо није реч него да је неко преварио да помислим да јесте.”

Истраживање траје 15 година

Требало је око 15 година да напишемо и објавимо овај научници рад, објашњавају научници. Године 2003. деловали смо на основу предосећаја да ће се људи осећати чудно док опетовано пишу реч. Један од истраживача, Крис, приметио је да се због стихова које је у средњој школи више пута морао да напише за казну, осећа чудно – као да нису стварни.

Требало је 15 година јер нисмо били толико паметни колико смо мислили да јесмо. Није то била новост за коју смо мислили да јесте. Године 1907., једна од неопеваних утемељивачица психологије, Маргарет Флој Вошбурн, објавила је експеримент с једним од својих студената који је показао “губитак асоцијативне моћи” у речима у које се гледало три минута. Речи су с временом постале чудне, изгубиле значење и расцепкане.

Поново смо изумели точак. Такве интроспективне методе и истраживања једноставно су биле занемарене у психологији.

Провера стварности

Наш јединствени допринос је идеја да трансформације и губитке значења у понављању прати посебан осећај – јамаис ву.

Јамаис ву вам је сигнал да је нешто постало превише аутоматски, превише течно, превише понављајуће. Помаже нам да се “истргнемо” из тренутне обраде, а осећај нестварности заправо је провера стварности.

Има смисла да то мора да се догоди. Наши когнитивни системи морају да остану флексибилни, допуштајући нам да усмеримо пажњу камо год је потребно, уместо да се предуго губимо у задацима који се понављају.

Тек почињемо да схватамо јамаис ву. Главни научни приказ је “засићење” – преоптерећење репрезентације док не постане бесмислена.

(N1.info.hr/Krstarica)