Кркобабић: Сеоски туризам може бити српско море
БЕОГРАД: Сеоски туризам у Србији има предуслове за просперитетан развоја и може да буде извор допуне буџета пољопривредног газдинства али и уносан и креативан породични посао, наводи се у данашњем саопштењу Кабинета министра без портфеља задуженог за регионални развој Милана Кркобабића.
Према доступним подацима, више од 1.000 породичних газдинстава које се баве сеоским туризмом у Србији остварује готово десет одсто укупне зараде наше земље од туризма, а интересовање за боравак у сеоским домаћинствима из године у годину расте, наводи се у саопштењу после консултација копредседника Националног тима за препород села Србије Кркобабића и академика Драгана Шкорић, са професорком Надом Видић, врхунским стручњаком за ту област.
Као модел улагања повратницима из иностранства Кркобабић је препоруцио удруживање ради већих ефеката.
„Здрава и укусна, најчешће органски произведена храна, предмети домаће радиности, плод старих и новијих заната, промоција културно-историјске и природне баштине, уз чувену гостољубивост наших домаћина, чине део препознатљивих предности у оштрој конкуренцији за наклоност домаћег, а посебно госта из иностранства”, рекао је он.
Додао је да би приход био увећан кроз удруживање у специјализоване пољопривредно-туристичке задруге, које ће, у име тих домаћинстава, преузети све организационе, финансијске и промотивне послове.
“Није претенциозно рећи да сеоски туризам може да буде - српско море“, изјавио је Кркобабић.
Сеоски или рурални туризам је сложена врста туризма, јер интегрише све врсте туризма у сеоским пределима као што су агротуризам, салашарски, културни, вински, гастрономски, гарден, занатски, кампинг, ловни, риболовни, манифестациони (музички, књижевни, филмски), етно туризам, планински, језерски, речни, наводи се у саопштењу.
Додаје се да у заштићеним, природним и културним, пределима су у понуди бициклистички, планинарски и други бројни облици рекреативног туризма.
Темељ туристичке понуда у сеоском туризму је у разноликости јер су заступљени равничарски, брдски, планински, речни, језерски, и други ареали са очуваном изворном природом, изузетних рекреативних својстава, а Србија поседује богату сеоску културну баштину са традиционалним етно обележјима сеоског становништва.
Као путоказе за развој сеоског туризма професорка Видић наводи Туристичко село Злакуса, Терзића авлију, Музеј на отвореном Старо село Сирогојно, Капетан Мишин брег, али и војвођански салаши, крајинске и друге винарије, све бројнија етно села и сеоске етно манифестације.
Академик Шкорић као успешан регион издваја западну Србију где више стотина домаћинстава своју егзистенцију обезбеђује у сеоском туризму, а као етно дестинацију издваја Дрвенград, који је пре више година пороглашен за најбоље етно-архитектонско остварење у Европи.
“У нашој земљи постоје многи занимљиви крајеви без иједног хотела, и без смештајних капацитета у домаћој радиности, и да управо то отвара реалну могућност да заинтересовани повратници улажу сопствена средства, уз пуно разумевање и подршку како државе тако и локалне самоуправе”, наводи се у саопштењу Национални тим за препород села Србије.
Процењују и да је инвестиција за бављење сеоским туризмом, пре свега код оних који већ имају објекте и друге ресурсе, износи 10.000-15.000 евра.
“Национални тим за препород села Србије предлаже свима који су заинтересовани за улагање у сеоски туризам да региструју пољопривредно газдинство, а затим да се удруже у специјализовану пољопривредно-туристичку задругу”, наводи се у саопштењу.
