Искија: Острво на којем се нису срели Том Рипли и Труман Капоте

Погледом је тражио Дикија Гринлифа којег ће до краја филма убити и отети му идентитет. Они који су гледали чувени филм „Талентовани господин Рипли” Ентонија Мингеле из 1999. или читали истоимени роман Патрише Хајсмит - сетиће се ове сцене која је снимљена на плажи Антонио на острву Искија. Мет Дејмон, Џад Лоу, Гвинет Палтроу, Кејл Бланчет и Филип Симор Хофман остварили су овде сјајне улоге а филм је номинован за чак пет Оскара. У мање познатој ранијој француској верзији овог филма - „Под ужареним сунцем” из 1960. - улогу Тома Риплија играо је Ален Делон.

Измишљени калабријски градић Монђобело поред Искије у филму из 1999. „игра” и мало острво Почида смештено недалеко одатле.

Плажа Антонио одабрана је сасвим сигурно због импресивне Арагонске тврђаве која доминира при погледу на море. Тврђава Алфонса од Арагона из 15. века је смештена на малом острву спојеном са Искијом 200 метара дугим земљоузом. Место помало подсећа на Свети Стефан у Црној Гори. Овде су исто житељи протерани са острва али не попут Паштровића - да би се развијао туризам него да би оно 1823. било претворено у затвор. Тек након доласка Гарибалдија 1860. и уједињења Италије - затвор је распуштен и држава је тврђаву препустила ратној сирочади на бригу. Међутим, 1912. одлучено је да се она прода на аукцији - тако да је данас ова туристичка атракција - у приватном власништву. Нови власник, адвокат Никола Ернесто Матера и његови наследници - брину се о тврђави од тада до данас. Након што је држава 1967. забранила било какву градњу на њој - после много рестаурација она је сада у одличном стању и на њој се налази неколико кафеа и ресторана, капелице, музејске и галеријске поставке, међу којима и помало бизарна изложба посвећена најразличитијим средњовековним методама мучења.

Тврђава има лифт усечен у стени који вас води на њен сам врх па се препоручује пењање на тај начин а спуштање печице дуж живописне стазе са сјајним погледом на море и градић…

Сели смо да се одморимо у капелици посвећеној Богородици од успења коју су мештани сазидали након што су се на острвцету спасили бежећи од лаве после ерупције вулкана Монте Триподи на Искији 1301. године. На острву и око њега од 2003. одржава се и сада већ чувени „Ischia Филм Фестивал”.

На другом дел Искије налази се градић Форио. У његовом центру је „Хотел Ди Лустро”са свега десет соба. Отворио га је 1931. Гаетано ди Лустро у згради из 17. века коју је његов деда Филипо добио као награду што се борио за Наполеона код Абукира у Египту 1779. када је француски освајач поразио турског Мустафа Пашу.

Хотел данас воде Гаетанове ћерке Ђузепина (68) и Марија Тереза (60) а по њиховом чувеном претку Филипу добила је име и улица у којој се пансион налази. Међутим, светску славу овај мали хотел није доживео због Наполеоновог војника. У соби број 3. на другом спрату - пуна три месеца током пролећа 1949. живео је славни амерички писац Труман Капоте. Иако 25-годишњак, Капоте је већ тада био популаран у Америци након његовог романа првенца - „Други гласови, друге одаје”. Књига гостију коју у рецепцију и даље чувају сестре Ди Лустро, сведочи да се 23. марта 1949. по редним бројем 591 чекирао Труман Капоте док је његов дугогодишњи љубавник Џек Данфи узео собу број 2. одмах до Капотеове. Под бројем 593 у собу број 5 чекирао се Томас Ланиер Вилијамс, заправо славни Тенеси Вилијамс, већ тада чувен по драми „Трамвај звани жеља” који је две године раније имала премијеру на Бродвеју. Старији мештани Форија још се сећају „ниског, плавог момка пискутавог гласа” који је са својим пријатељима правио луде журке на балкону хотела у којем су одсели. Капоте је прославио Искију у својој репортажи објављеној у књизи „Лоцал Цолор“.

Седамдесет година након Капотеовог боравка у овом хотелу, путници из целог света и даље долазе у Форио и траже да спавају у њој или бар виде собу број 3, ону у којој је боравио славни писац. Капоте је током свог боравка на острву писао многим пријатељима у САД: „Овде је стварно лепо али и чудно! Ми смо заузели скоро цео спрат са погледом на море, сунце је блиставо као дијамант и свуда се осећа угодан мирис глициније и лимуновог лишћа!”, каже у писму Сесилу Битону.

Капоте се никада није вратио на Искију а касније се поново прославио романима „Доручак код Тифанија” и „Хладнокрвно убиство”. Умро је 1984. месец дана пре свог 60. рођендана од компликација изазваних цирозом јетре и вишеструком интоксикацијом лековима и наркотицима. До Искије се путује једносатном вожњом катамараном из луке у Напуљу, исто толико путовали смо и ми овог пута са Каприја. Средовечна жена, возач таксија са отвореним кровом поред волана имала је два бела коња, великог и малог. На ретровизору уместо Богородица или крста - висила је мала макета „Гучи” торбе. Одвезла нас је из центра, са платоа где је Том Рипли изашао из аутобуса у „Монђобелу” - до плаже Антонио. Укусан ручак у ресторану „Ла Перла” на плажи (бурата, пармиђана, лигње и вонголе са боцом белог вина) двоструко јефтинији него иста количина хране и вина на Каприју. Купање у мору са погледом на Арагонску тврђаву и туширање уз жетон после тога. Један жетон од једног еура ти обезбеђује минут воде из туша, па мораш да будеш брз.

Сунце је упекло у луци у 16.20 када смо се укрцали за повратак на Капри. Нисмо овога пута обишли малу кафаницу са пар столова десетак метара лево од места где се искрцавате на катамаран. Ако се некад нађете на Искији, обавезно седите ту и за 8 евра наручите најбољу на свету сипу у љутом сосу од парадајза.

 Роберт Чобан