окоТВоко Емотивне луде

Ко ће сада да нам пева „Ухвати ритам”, „Неда”, „Моја је песма лагана”, „Јесен у мени самује, зашто сањам чемпресе’’, „Лутка за бал”... Водитељи емисије „А страна” на ХРТ,  Душко Ћурлић и Иван Вукушић одмах су те вечери указали почаст Акију и показали како пева македонске песме. Да, то је тај ген. Човек који је на сцени скакао попут Мика Џегера, био је покошен тешком болешћу... Све је то записано негде међу звездама… Погледајте, на пример, судбину Мише Ковача. Колико ломова, удараца, судбине и ево га опет пева „Остала си увек иста”, рушећи све границе и идеологије. Све национализме. Као и песма „За добра стара, стара времена” коју певају и наши и њихови. Погледајте само специјал о Рајку Дујмићу у емисији „А страна”. Какве песме, какви хитови. Заборавило се ту ко се са ким на крају баладе посвађао. Сазнадосмо како је Јасна Злокић уместо Неде Украден добила „Скитницу”. И видели смо како се прави шоу програм.

Не знам зашто мени пишу жалбе, наши ТВ претплатници, нисам ја адреса. И мада је Новогодишњи програм показао колико РТС може и уме, морамо да се запитамо да ли и нама треба један такав шоу програм. Да ли имамо ресурсе? Имамо. Да ли имамо студио? Имамо. Да ли само кад неко умре треба да покажемо да знамо да направимо добар забавно рекреативни програм. Нисмо на прави начин испратили ни Марину Туцаковић која је писала за једног Оливера Мандића, Здравка Чолића, Генерацију 5, Неду Украден, Жељка Јоксимовића, Жељка Самарџића, Магазин, Сашу Матића, Ацу Лукаса, Слађану Милошевић, Мају Оџаклијевску, Зану, Светлану Ражнатовић Цецу, Дару Бубамару, Наташу Беквалац, Хариса Џиновића, Драгану Мирковић, Лепу Брену, Ану Бекуту, Ану Николић, Викторију и многе друге. Да ли је Марина заслужила да има само један блок од двадесетак минута где ће увек исти певачи певати туђе песме. Или је дошао тренутак да неки из одређених идеолошких разлога нису на јавном сервису. Пошто је Марина Туцаковић била и „мама” прве Беовизије. Сетимо се те године када су наступали најјачи извођачи и погледајмо овогодишњи списак учесника. Хоћемо ли редом? А где је сећање на шлагере и поп песме Александре Сање Илића, Војкана Борисављевића? Ко ће нас сетити на хитове Ђорђа Марјановића и Микија Јевремовића, ко ће децу научити песмама Лоле Новаковић? Криви смо ми, лепо је то рекао Ђорђе Балашевић. Њега ћемо се свакако сетити ових дана али је питање шта и ко и како може да пева. И најлакше је кривицу свалити на Гранд и Сашу Поповића - да су они утрли пут трешу. Не заборавите да се само Саша Поповић сетио да зове евергрин певаче. Да ли треба да подсећам да се ретко или никад не сетимо диве Оливере Катарине и да нисмо у стању усред Београда да достојанствено обележимо јубилеј Корнелија Ковача. Да је пре двадесет година то било у Сава Центру а да се сада дешава у Нишу. Или да је у Смедереву било обележевање јубилеја каријере једног Војкана Борисављевића.

И увек кад ти у Србији кажу да си легенда, погледајте како се ми односимо са нашим легендама. У праву је Ђоле: „народњаци, све вам је у шаци”. А што Србија нема шоу програм какав заслужује, криви смо ми. Емисија „Никад није касно’’ показује како смо талентован и емотиван народ. И да смо се ужелели нормалних, квалитетних певача и добрих песама. Иако сам често добијао етикету да сам ретро и југоносталгичар, признајем пред судом јавности да сам могао и више и боље. Али немојте да кукате на Фејсбуку и Твитеру што ми немамо такав шоу програм као што су некад били „Образ уз образ”, „Седам плус седам”, „Од главе до пете”, „Жељотека”, „Формула”, „Звездана прашина”, „3 К Дур’’, „Караоке обрачун’’... Запамтите, није крив ни један уредник ни један директор, криви смо ми који нисмо тражили да за своје паре имамо забаву достојну пристојног, обичног човека. Али зашто да будемо емотивне луде, кад је свуда око нас медијски куплерај. Криви смо ми јер на време нисмо узели даљински.

Александар Филиповић