НОВОСАЂАНКА Ксенија Кркљуш доживела клиничку смрт са 13 година ЕВО ШТА ЈЕ ВИДЕЛА НА КРАЈУ ТУНЕЛА

После вишедеценијског живота као на траци, какав живи скоро свака наша запослена жена с породицом, тек кад су деца одрасла схватила је да јој се највећа прекретница у животу догодила још у 13. години, као девојчици.

Било је то после операције пупчане киле, 12. августа 1965. године, давне, како је и сама рекла у својој исповести забележеној на видео-запису.

Тада је доживела клиничку смрт.

Она је своју исповест казивала прошле године у јутарњем програму ТВ Пинк, уживо на телевизији, где је рекла да је брух добила још као беба јер је јако плакала. Причали су јој да њена мајка није имала млека да је доји па су је полумртву одвели код комшинице која ју је дојила 6 месеци, уз свог сина, који је отад био њен брат по млеку.

- Није више жив, нажалост, рекла је тада, а с њим је провела најсрећније дане у детињству. А тај њен брат по млеку био је Ђорђе Балашевић, чувени новосадски кантаутор, а жена која ју је својим млеком спасла била је управо његова мајка.

- После те операције у 13. години живела сам као свако нормално дете... Одрасла сам у многољудној породици и била сам прво унуче међу толико одраслих и морала сам само да слушам, нисам смела да вичем... а детињство сам проводила са својим братом по млеку с којим сам маштала играјући се у дворишту и на тавану... Била сам иначе несташна и дружила се са дечацима - каже Ксенија која је потом описала шта се догодило током операције после које је умрла и доживела клиничку смрт.

- Ја за то немам писаних доказа, односно и имам јер се на клиничкој слици видела равна линија, а сведок ми је за живота био мој ујак Лаза Петровић, који нажалост није више жив а који је тад радио на новосадског хирургији... Једини живи сведок ми је ујна која је жива и која је и дан-данас спремна да посведочи да је тако било.. - каже Ксенија.

Она је потом описала и шта је видела "тамо"...

- Рекли су ми да ми је потпуно стало срце и да је на апарату била равна линија... Никада нећу заборавити... Прошла сам кроз црни тунел и у том тренутку не видим ја себе тамо већ само белу светлост која је огромна и невероватном брзином излази из тог тунела... Ја тамо нисам видела никог а тамо најлепша ливада с пољским цвећем, најлепша коју сам у животу видела... Нема ветра а лелуја се као да је ветар, небо је светло плаво а нема ни сунца, ни облака... Морам да кажем да никад нисам осетила већу љубав и већи мир а чула сам и као неку тиху музику, пој душе - описује Ксенија а онда потпуни обрт:

- А одједном је тај страшни мушки глас викао на мене да морам да се вратим и да није још моје време... Шта ћеш ти ту, питао ме и рекла сам да сам стигла кући, уз неописиву радост као да сам завршила домаћи и срећна дошла кући... Рекла сам није ми време али ја хоћу да останем - прича Ксенија додајући потом шта се дешавало у болници док је она била мртва.

- Зовем се Ксенија али надимак ми је Нена... И док сам била мртва ујак ме шамарао, поливали су ме водом, шамарали ме и ујак ме звао Ненац, Ненац, пробуди се... Страшно се тад био уплашио - рекла је Ксенија, додајући да јој је тата по рођењу дао и тајно име Параскева за које јој је тек касније рекао да га уопште има и тад је заветовао да ником не каже док он не умре. Ксенија сматра и да у том имену Параскева има нешто и да и оно има удела у свему ономе што јој се издешавало у животу.

- После тога пробудила сам се у болничкој постељи са неописивом тугом... Кад сам дошла кући догодила се једна сцена, некакав породични догађај за који сам ја тачно знала шта ће се потом десити, као "дежа ви"...

- Тачно знам шта ће се десити али ја на то не могу да утичем и стално сам мајци и оцу говорила ово се већ десило, ја ово већ знам да је било и шта су могли да помисле осим да сам луда - каже Ксенија која је описала и да је од те операције изузетно интиутивна и да је многим колегама и познаницима могла да реши неку ситуацију у животу, а било је и оних који једноставно нису желели да је слушају иако им је видела решење.

- Ја сам то гушила у себи, живот је текао својим током, кућа-посао, деца а онда сам почела да читам о томе, о туђим сличним искуствима, јер ме је то некако вукло - закључује Ксенија која је написала и књигу о свом искуству. А како је до тога дошло...

- Код нас је био обичај у кући кад дођемо с посла ручамо, па мало одморимо и после тога крене кување ручка за сутра и у том тренутку ја у глави једног дана у новембру, на празник Свети Врачи, чујем мушки глас који ми каже: Пиши?! Ја причам сама са собом и кажем шта да пишем кад ја не знам ни песмицу да саставим и опет чујем глас: "Само пиши и не брини".

Kurir.rs/TV Пинк