ДОК ЈЕ СКРИВАЛА ОПАКУ БОЛЕСТ, ПОДЕЛИЛА ЈЕ СВЕ Животна прича Станиславе Пешић, Београђанке којој се дивила Југославија
Једна од највољенијих домаћих глумица прерано нас је напустила, а њен одлазак оплакивао се широм Балкана.
Чувена југословенска филмска, позоришна и телевизијска глумица Станислава Пешић једна је од највећих дива у историји домаће кинематографије.
Рођена је у Гроцкој 7. јуна 1941. године, прве ратне за Југославију, а врло рано је схватила да је глума њен позив, па је уписала Академију за позориште, филм, радио и телевизију, након чега је постала део ансамбла Народног позоришта у Београду.
Како је касније причала, никада није била типична дама тог времена и није се понашала онако како се очекивало од ћерке заменика јавног градског тужиоца и професорке француског.
- Нисам била ни мирна ни повучена. Напротив, увек сам волела да се тучем. Организовала сам бокс мечеве и рвачка такмичења, из којих сам излазила као поражена страна. Уопште, детињство памтим по посекотинама и модрицама, завојима и фластерима — истакла је једном приликом.
Иако су јој родитељи били угледни, нису били имућни, а Станислава није крила да је њена породица често оскудевала и да се неретко срамила пред другима.
- Татина плата била је мала и, за разлику од друге деце, ми нисмо имале да једемо мед, већ смо ужинале маст и хлеб. Улетиш у кућу, баба намаже маст на хлеб и трк напоље. Признале смо да нас је срамота што ми једемо маст, а друга деца мед — написала је глумица у књизи "Деветнаест друштвених игара". - Сутрадан, баба која се тешко кретала, дошла је до шеталишта и издалека, колико је грло носи, повикала: "Весна, Мирјана, Сташа, ужина! Меда и ’леба!" Појуриле смо као без душе, а баба нам је увалила топао хлеб у руке и рекла: "Трчите док се не слојани, ником не дај да проба, једите брзо!" А само је загрејала хлеб, маст се истопила и ми смо добиле "меда и хлеба"...
Први пут је на сцену стала на аудицији за омладинско позориште и успела, када је пред жиријем, у коме су били Весна Белогрлић и Љуба Тадић, говорила "Спаљену песму" и монолог мајке из "Светог пламена" Сомерсета Мома. Тадић ју је на то питао зна ли она нешто смешно, а Станислава је признала да не зна и пустила сузе.
- И док сам плакала, он ми је набрајао наслове смешних песама, све дотле док нисам рекла да знам "Отац и син" Ђуре Јакшића. Муцала сам, погрешно наглашавала речи. Ипак, он је рекао: "Браво, браво!" Али та песма није смешна, него тужна! И за све то време ја сам јецала — присетила се Станислава.
Мало је познато да је Академију покушала да упише и као гимназијалка, али је њена мајка кришом замолила комисију да је не прими.
Најпре се са светом филма сусрела 1958. године, у "Сновима од ветра" Кокана Ракоњца, а затим и у "Дилижанси снова" Соје Јовановић. На филму је прву важну ролу добила 1961. године, за улогу Саше у "Песми" редитеља Радоша Новаковића, настале по истоименом роману Оскара Давича. Већ за њу добила је награду на Филмском фестивалу у Пули, после чега су се низале улоге у филмовима "Медаљон са три срца", "Право стање ствари", "Штићеник", "Куда после кише", "Три сата за љубав", "Бог је умро узалуд"... Радила је и као водитељка дечијег програма, а с великим успехом је наступала у позоришту.
Ипак, публици широм региона име Станиславе Пешић најпознатије је због њене улоге у култној серији "Позориште у кући". Глумица је била свесна своје популарности.
- Жене у Загребу су се облачиле као ја, у Љубљани су се као ја чешљале, у Скопљу смејале као ја. Публика нас је све пођеднако волела: камионџије су лепиле моје слике, а војници Лашине (прим. аут. Љиљане Лашић) — присетила се Станислава.
Добила је двојицу синова — с вајаром Славољубом Вавом Станковићем сина Перу, а с композитором Војиславом Вокијем Костићем Ивана. Иван је, иначе, био у петогодишњем браку с глумицом Вањом Ејдус, с којом има ћерку.
Мало је познато да је њена сестра Весна Пешић, социолошкиња и бивша политичарка, која се једном приликом на Твитеру захвалила свима који чувају успомену на, како је написала, "њену прекрасну сестру".
Како је једном истакла, популарност јој није сметала јер је значила да је успела у свом послу.
- Када вас људи знају и препознају на улици у сваком моменту, сигурно да јесте неки део приватности изгубљен. Међутим, када се опредељујете за ову врсту професије, ви на то унапред рачунате. Ја бих била јако несрећна да нисам изгубила тај део приватности јер би то значило да ме људи нису запамтили и да нисам успела. Када публика неког заволи и прихвати, мора га и препознавати. Глумци који се жале на то да их препознаје публика мислим да нису искрени, јер је најгоре када вас не запамте, не заволе и не знају — рекла је у једном интервјуу пре више деценија.
Последњих година борила се с опаком болешћу, а време је прекраћивала пишући књигу "Деветнаест друштвених игара". Присећала се свог живота у коме је, како је једном написала, "све погрешно одиграла, била неодлучна када је требало да буде одлучна, уверена да је ружна онда када је била најлепша".
Величанствена Станислава Пешић преминула је у 57. години 20. новембра 1997. године, У Београду.
- Намерно је гајила код себе неку врсту наивности, коју сам увек схватао као чистоту њеног погледа на свет. Из породице интелектуалаца понела је дубоку потребу да и сама буде високоцивилизована и да тежи да живи у цивилизованој средини. У томе, међутим, уопште није била ригидна. Спадала је у радосне личности. Таква је била у најлепшим годинама живота, а иста таква у годинама праштања од живота — записао је тада легендарни театролог Јован Ћирилов.
Glossy