Završen eko-kamp Udruženja za pomoć MNRO „Biser” iz Srbobrana

Kamp je tom prilikom okupio oko 80 učesnika, dece, mladih i odraslih, kako onih sa mentalnim poteškoćama, tako i volontere iz redovne populacije. Tokom tih pet dana, od 8.30 do 15 časova, zajedno su se družili sa gostima iz drugih mesta, bavili sportom, učestvovali na raznim kreativno-edukativnim radionicama, boravili u prirodi i, što je najvažnije, dokazali koliko je inkluzija važna.

- Ovo što se na kampu dešavalo je pokazalo šta inkluzija treba da znači i koliko se na taj način našim korisnicima zaista poboljšava socijalna interakcija i, što je najvažnije, da se osećaju prihvaćenima - kaže vođa Eko kampa Stanka Stojkov.

Tokom naše nedavne posete, pretposlednjeg dana, učesnici su imali priliku da sa gostima sa Tehnološkog fakulteta uče o reciklaži, a onda i da ručaju tradicionalni pasulj koji im već godinama pripremaju motoraši iz Moto kluba „Kneževina” iz Turije. Poslednji dan bio je rezervisan za sportske igre, maskenbal i plakanje na rastanku.

- Iako je prilično naporno ispratiti sve situacije u kampu, potruditi se da niko ne bude izostavljen iz aktivnosti, kao i sama organizacija svega, ipak, na kraju dana kad se sve završi i kad roditelji dođu po decu, osmeh na njihovim licima i želja da ne idu kući učine da sav napor i umor nestanu - priča nasmejana Stanka.

S njom se, svakako, slažu i sami učesnici koji su redovni na Eko kampu i ne propuštaju bilo kakve aktivnosti koje se organizuju.

- Lepo je društvo i složni smo, sa svima nam je lepo i najzanimljivije mi je kad nam dođu gosti - priznaje nam Brankica Đakonović, a usput nam i otkriva recept svoje uspešne dugogodišnje veze s momkom. - Nema ovde slatkih momaka, ali ja sam svakako zauzeta... Kupio me je i osvojio svojom lepotom, volim njegove oči i njegov osmeh, to me je oborilo s nogu. Pravi je šmeker, dasa... Meni je najbitnije da mi se nasmeje, namigne, nešto dobaci. A i romantičan je, voli da me daruje!

Drugačiji, ali ipak isti

Teodora Jojkić i Bogdan Šijačić prvi put su bili volonteri na proteklom Eko kampu, te su sa njega otišli puni pozitivnih utisaka.

- Jako mi je drago kad vidim da su svi srećni i koliko im malo treba za osmeh - kaže Teodora, priznajući da joj u nekim situacijama nije bilo svejedno kako će postupiti prema nekoj deci, jer ih ne poznaje dovoljno i ne zna kako mogu da reaguju.

Iako se u društvu ne priča o deci koja imaju mentalnih poteškoća, Bogdanov rođeni brat ima Daunov sindrom i cela njegova ekipa ga obožava.

- Ljudi misle da su ta deca strašna, specijalna, ali su ista kao mi - zaključuje Šijačić.

I dok slušamo ljubavnu idilu Brankice i njenog momka iz Turije, njena prijateljica Snežana Tuturov ima manje uzbudljiv ljubavni život, pa su joj najveći utisci ipak sa samog kampa.

- Malo nam je bilo vruće, ali nije nam smetalo, pijemo dosta vode - kaže Sneža, srećna što je imala priliku da pravi paukovu mrežu, vodovod, ptičje gnezdo, ali i da igra odbojku i košarku.

L. Radlovački