Za dve decenije prepolovljen broj meštana Međe

– Venčanja je bilo, rađaju se i deca, ali istina jeste da je selo spalo na svega 550 duša – kaže sekretar Mesne zajednice Međa Vojislav Simić.

Prema nekim procenama, 1991. godine u selu je živelo oko 1.400 meštana. Masovni egzodus nastao je posle velike poplave 2005. a događaji u prethodnih 15 godina samo su dodatno pogoršavali demografsku situaciju u selu.

– Selo je potpuno infrastrukturno opremljeno, ulice su asfaltirane, uveden je gas, a pijemo zdravu vodu iz takozvane karpatske žile. U selu postoji odlično opremljena škola, prodavnice, pošta… Uzalud. Nema posla. Prosečna plata u državi je veća od 50.000 dinara. Tvrdim da bi ljudi ostajali u Međi kad bi ovde imali platu od 30.000 dinara. A neki koji su otišli, sigurno bi se vratili – uveren je Simić.

Od poljoprivrede mogu da žive samo oni koji imaju više od 100 hektara zemlje. Posed se ubrzano ukrupnjava, u selu već postoji neko ko ima 2.000 hektara njiva, a oni malobrojni sa 100 ili 200 hektara, još se „koprcaju“, kaže Simić.

– To što nema posla samo je jedan problem. Veliki problem za selo jeste loša veza i sa matičnom opštinom, Žitištem, a sa Zrenjaninom ni ne postoji. Četiri sela – Međa, Hetin, Srpski Itebej i Novi Itebej – nemaju autobusku vezu. Ljudi se snalaze kako znaju i umeju, a najteže je starijim meštanima, koji do Žitišta, do doma zdravlja, ako nema ko da ih preveze, moraju taksijem – ističe Simić.

Međa od pre 15 godina nema ni malogranični prelaz sa Rumunijom, a meštani smatraju da bi i to doprinelo boljoj situaciji. Inače, ovde, što mnogi ne znaju, ima petnaestak porodica koje se bave hraniteljstvom.

– Zahvaljujući tome i škola nam ima šezdesetak učenika, a i selo mnogo više dece. Imamo, na primer, više đaka nego Čestereg, koji ima više stanovnika. Meštani su zainteresovani za hraniteljstvo, ali procedura je veoma spora. I sam sam se prijavio pre dve godine, i nikako da se procedura završi – kaže naš sagovornik i dodaje da bi brža procedura omogućila da u sistem hraniteljstva uđe još više porodica, a samim tim u selu bi bilo više dece, što je garancija da će ono opstati.

Međa bi, po rečima Simića, mogla da bude odlično mesto za život.

– Iako je ljudi sve manje, i dalje ima života u selu. Imamo lovačko društvo, sa restoranom. Imamo ribolovačko društvo, a za ribolovce smo napravili jezero, u samom selu, sa bungalovima. Idealno za pecanje, ali i izlet. Imamo sportski teren i fudbalski klub koji živi. Imamo lepu prirodu. Imamo mir. U selu je jednostavno živeti. I ja sam radio u gradu, i kad sam ostao bez posla, vratio sam se u selo. Ima još takvih Međanaca, koji nikad više ne bi živeli u gradu. Samo nam treba pomoć i podrška – zaključuje Vojislav Simić.

Željko Balaban