Vojvođansku zimu obeležili festivali hrane: Meso se jede na kilometre i tone
Danas se u Kačarevu završava “Slaninijada”, koju je u prethodna četiri dana posetilo desetak hiljada ljudi, a samo u poslednjih petnaestak dana održan je “Klobasa fest” u Bačkom Petrovcu, “Čvarkijada” u Mužlji, “Festival domaćih kobasica, kulena i slanine” u Bačkoj Palanci, “Kobasicijada” u Belom Blatu, dok nam predstojećeg vikenda stižu “Festival kisačkog kulena” u Kisaču koji se organizuje po prvi put i možda i najčuvenija “ijada” kod nas – “Turijska kobasicijada” koja se narednog vikenda po 39. put održava u Turiji.
Strah od gladi jedan je od iskonskih strahova, duboko ukorenjen u svakom od nas, a stručnjaci za ponašanje masa kažu da između ostalog i zbog toga svi “masovni obredi” od religijskih do onih koje upražnjavamo iz čiste zabave, skoro obavezno uključuju i obilje hrane, ne bi li smo se bar na trenutak nasmejali tom strahu u lice.
Zato danas imamo na desetine manifestacija koje se posvećuju hrani i sada već skoro da ne postoji ni jelo ni selo koje nije ustanovilo i svoju.
A kada se takva neka svečanost ustanovi - glavni zadatak organizatora je da se obezbedi dovoljno hrane za sve jer, “ne sme da fali” odnosno “bolje da bude viška nego da neko ostane gladan”...
Organizatori “Kisačke kulenijade”, iako se održava prvi put, očekuju da će ovo selo u subotu biti puno gostiju iz cele Vojvodine jer je kulen koji spravljaju meštani već decenijama čuven po svom kvalitetu i kažu da će kulena biti dovoljno za sve koji odluče da u subotu dođu u Kisač.
Na verovatno najpoznatijoj ovakvoj svetkovini, turinskoj “Kobasicijadi”, majstori se svake godine hvale kako za kobasicu - rekorderku (preko 2.100 metara dužine) potroše cirka trideset tovljenika plus yakove soli, začina i drugih sastojaka. Neko osrednje afričko selo u pustinji bi sa trideset tovljenika imalo zalihe hrane za dve-tri godine, ali u centru Turije kobasica od dva kilometra nestane za svega nekoliko sati.
Slično je i sa “Pasuljijadom” koja je izvorno nastala u Temerinu, ali u poslednjih par godina “zaluta” i do Novog Sada. Organizatori pripreme po nekoliko hiljada porcija pasulja i verovali ili ne, sve se pojede. Postojali su predlozi da se u večernjim satima kada se pasulj slegne u stomacima, na Pasuljijadi održi još jedno takmičenje gde bi se, stručno rečeno, merila kompresija koju u probavnom traktu izazove pasulj, ali je za sada iz “bezbednosnih razloga” odobren samo revijalni nastup pojedinih takmičara.
Iako se uobičajeno za “centralnu figuru” bira jedno od poznatih jela, sve ovakve fešte su prilično fleksibilne, i svuda se zapravo jede sve što se ponudi, a ponudi se svašta. Od mesta do mesta, kako dođe vreme da se priprema kakva svečanost u slavu hrane, i sitna i krupna živina po dvorištima zakuka jer zna šta im sledi, prazne se pušnice i spremaju najveće posude koje se obično i koriste samo u tim, specijalnim prilikama.
Mesi, kuvaj, peci, seci, pa opet mesi, kuvaj, peci, seci - tako u najkraćem domaćice i domaćini mogu da opišu dane uoči fešte, a kako u nekim slučajevima imaju ambiciju da postanu Ginisovi rekorderi po količini, odnosno veličini pripremljene hrane, u procesu gotovljenja nekad učestvuju i desetine ljudi. Jer nije lako napraviti kobasičetinu od 2 kilometra, pljeskavicu od stotinak kila mesa, skuvati kotlić ili pasulj od 1.200 litara, napraviti red pihtija koje zauzmu pola glavne ulice u Rumenci, napraviti kajganu od 2.000 jaja, nakuvati kupusa sa suvim mesom za par hiljada ljudi...
Nekada ni nabavka repro-materijala ne ide baš glatko kao u slučaju čuvene “Mudijade” u Šajkašu, gde za potrebe ove manifestacije posvećene hrani od belih bubrega, dvadesetak primeraka veprova, bikova i jarčeva bude očas posla prilagođeno za pevanje u čuvenom Horu bečkih dečaka, mada im nakon te intervencije i nije baš do pesme.
N. P.