U varoši stanuju, a od sela žive: Tranzicioni ćar vraćen u plodnu zemlju

Kaže se da je 2018. godine ova lokalna samouprava sa sedištem opštine i 13 sela imala blizu 53.000 ljudi, a po podatku sa zadnjeg popisa baratalo se sa preko 55.000. Takođe, konstatuje se da je ovde prisutan negativan natalitet, pa svake godine umre preko 400 stanovnika više nego što se rodi.

Ništa novo za celu Srbiju, posebno kada je reč o selima, ali ovde analitičari primećuju da se poljoprivredni poslovi u ataru od oko 50.000 hektara redovno obavljaju, sade se nove površine pod voćem i vinogradima, niču i opstaju farme, pa je pravo pitanje - ko to tamo radi? Jer, nije tajna da je u selima sve više ostarelih bezemljaša, ljudi sa malim penzijama, praznih kuća, a po nekoliko domaćina, zavisno koliko je selo, sve su vredniji i bogatiji.

Interesanta je i pojava da je veliki broj ljudi svoje stalne adrese preselio u varoš, sagradio kuće, pokupovao stanove u Bačkoj Palanci, Novom Sadu, Beogradu, Zlatiboru... ali dedovsku, ili zemlju kupljenu u tranziciji i dalje obrađuju i dobro im ide. Drugi je daju u arendu, a kako nam je potvrdio jedan „zemljoposednik” iz Obrovca, nedavno je za 10 jutara zemlje od zakupa dobio 3.000 evra, i kako reče, nije ga briga da li će biti suša ili će grad uništiti rod. Veli, njemu je dobro, sa 50-tak godina života otišao je u treće doba, ima solidnu penziju, a dobro i zakupcu, jer će i on zaraditi.

Primer Neština i Vizića, sela koja su se smestila na poslednjim obroncima Fruške gore pa do desne obale Dunava u Sremu, potvrđuje da ima dosta onih koji stanuju u varoši, a od sela žive. Oni su obično gazde, pa kao i oni koji su se ogazdili na seoskoj adresi, stalno pričaju da nema radne snage. Kako stvari stoje, neće je biti ni kod nas ni u Evropi.

Stvari nisu tako proste, veli jedan domaćin, seoski siromasi, bezemljaši neće da budu biroši, da ih gazde pozivaju samo kad njima zatreba. Idu u varoši, fabrike, pa čak i u instranstvo. Naši odlaze, na primer, u Slovačku, njihovi radnici u Nemačku ili Austriju, Nemci u Ameriku ili skandinavske zemlje, tamo gde je veća zarada. U Neštinu i Viziću, pored vinograda i voćnjaka kompanije „Nektar”, ima i oko 100 hektara u vlasništvu meštana, ali i onih koji do pre deceniju dve nisu ni čuli za ova mesta, a žive u Novom Sadu, Beogradu ili Bačkoj Palanci. Reč je o ljudima koji su ili poreklom iz ovih sela, pa su nasledili očevinu i dedovinu, ali i onima koji su ovde za tranzicijsku zaradu kupili zemlju, podigli zasade, napravili vinarije i pecare za rakiju, hladnjače za voće i ovde su uglavnom tokom vegetacije. Njima očito dobro ide, jer se standard vidi po voznom parku, odelu, kvadraturi nekretnina i manirima, pa ko ih ne zna nikada ne bih ni pomislio da  žive od paorluka.

Isplati se stanovati u varoši, a živeti od sela, mada će se ovako sve svesti na jednu od sumornih ovdašnjih prognoza iz vremena smene milenijuma, po kojoj će dugoročnije sela postati majuri i telepi, biroške naseobine, palanke sela, srednji gradovi palanke...    

M. Sudžum