U bogata vremena poslovođe trgovina po Bačkoj bile su deo elite

Jer, često su bili mušterijama rame za plakanje, kreditori i informacioni biro dobro obavešten o svemu šta se zbiva u užem i širem komšiluku. 

Na pragu osme decenije, Duško Knežević iz Bačke Palanke, koji je ravno 30 godina i jedan dan vodio uglavnom prodavnice palanačkog preduzeća „Podunavlje“, u međuvremenu privatizovanog, pamti kako su u bogatija vremena, sedamdesetih i osamdesetih, trgovci, posebno poslovođe, bili na ceni, družili se s elitom ili vozili kola koja je malo ko imao. Krajem devedesetih gotovo sve društvene trgovačke firme su propale, Duško je na Biro rada dopao 1998. i narednih deset godina čekao penziju. Pošto ne može da bude dokon, sad radi na pilani svog rođaka.

Ipak ne može da prežali vreme provedeno u „Podunavlju“, firmi za uzor, koja je imala radnje ne samo u ataru grada već i Sremu, drugim delovima Bačke, pa i velikim varošima. A on je bio poslovođa ne samo u Palanci već i u Savinom Selu, Novoj Gajdobri i Platičevu, gde je radnju otvarao već u 5.30, navikao mušterije da kod njega mogu prvog da pazare i uništio konkurenciju.

Prošlo vreme lumperajki

Kad mu je preminula supruga Ana 2007, Duško se priključio Klubu samih, koji u Palanci okuplja pedesetak udovaca, udovica, razvedenih, starih devojaka i momaka od 40 do 80 godina, i žali se što su ugostitelji prema njima neljubazni.

– Kad pravimo skupove za članove i goste, bude tu i bar stotinak ljudi, jedva nađemo salu. Nemaju birtaši ni mrvu poštovanja prema sedoj glavi, generaciji svojih očeva i majki, deda i baka. Kažu da su usamljeni penzioneri slabe mušterije jer, objektivno ne mogu mnogo da popiju! Kao da mi sad treba da pravimo lumperajku do zore. Ali nekad smo i to znali.

– Drugovao sam s tamošnjim šumarskim inženjerom Slavkom Papovićem, preduzimljivim čovekom koji je držao restoran „Šumar“ na izlazu iz sela, ali i kafane u Šapcu i Grabovcu – priča Knežević. – Nije on bio običan šumar i ugostitelj, već svestrano radoznao čovek koji se družio, između ostalih, sa čuvenim advokatom Filotom Filom i s njim upoznao, ili Novicom Negovanovićem, koji nam je u svom stanu u Beogradu svirao harmoniku i pevao svoj veliki hit „Prođe leto trideseto“. Preko Slavka sam upoznao i Jovicu Trnčića, koliko sam shvatio, svojevremeno zamenika načelnika Interpola za Jugoslaviju. Jednom je hteo da me vodi kod gradonačelnika Beograda Žike Kovačevića, ali ja nisam hteo. Šta ću kod njega, ništa mi ne treba, pa o čemu da pričamo? Papović je bio čudo od čoveka, pokazao mi je pušku s posvetom koju je dobio od ministra odbrane, generala Ivana Gošnjaka. Imao je jednu sobu punu stilskog, starinskog nameštaja, čuo sam da je od nekog Luja, zaboravio sam kojeg. Važio je za svetski poznatog numizmatičara, čija je kolekcija tada procenjena na 600 miliona dinara.

Nije Kneževiću žao što ga je zbog prijatelja proganjala i policija.    – Nekom zavidljivcu je smetao, tražili su da priznam da je iz moje radnje vukao ogromne količine pića i druge robe pa prodavao u restoranima bez poreza. Pretili su mi i ja napišem da je uzimao stotine gajbi pića. Tad sam tražio od centrale u Palanci da me premeste jer više nisam mogao da izdržim pritisak i radim. Otvoreno su mi rekli da ću, ako ne budem svedočio protiv njega, zapamtiti majčino mleko. Posle dve godine dobijem poziv na sud u Rumu, tamo Slavka brani Filota Fila i ja kažem da sam priznanje pisao pod prinudom. S njim sam se izljubio poslednji put po povratku s Gazimestana 1989. Tad je već loše izgledao, a dotuklo ga je, verovatno, to što je imao hotel na Rabu ili Pagu i odbio da ga proda za tada ogromna četiri miliona maraka, a kasnije su mu ga nove vlasti Hrvatske oduzele.

Dešavalo se da se i Knežević ponekad preračuna.

– Kupujem ja „ladu“ 1977. To je bio pravi auto, prodam 12.500 maraka po kursu od 800 dinara i uplatim ga – seća se Duško. – Posle nedelju dana kurs ode na 1.350 dinara, a ja da puknem. Faktički sam mogao za tu razliku pazariti i novog „tristaća“. Interesantno je da su od mene marke kupili bivši sudija i kolega iz susedne trgovinske firme. Verovatno su imali dojavu negde s vrha, ali što sam tu izgubio, drugde sam zaradio.

Miloš Sudžum