U Bačkoj Palanci se sa zebnjom čeka sledeći popis stanovništva

Očito da sajmovi zapošljavanja koje organizuje Nacionalna služba za zapošljavanje nisu dovoljni, jer tržište radne snage, kažu upućeni, dinamično se menja. Menja se, kažu isti, prvenstveno zbog toga što velik broj mladih i sredovečnih odlazi u inostranstvo. Nova radna, a time i životna destinacija nisu više samo veliki gradovi u Srbiji, ali ni zemlje EU. Mladi, bili solo, bili u braku, sa ili bez dece, odlaze sve više i na druge kontinente. Opština Bačka Palanka je po popisu iz 2002. godine brojala skoro 61.000 stanovnika, a po popisu iz 2011. godine pet hiljada manje (toliko danas broji Čelarevo koje je drugo po broju stanovnika u opštini). Zvanično i sada se barata sa tom cifrom, a istina je da je broj stanovnika koji realno žive u varoši i okolnim selima značajno manji.

Mladi odlaze u svet tražeći ne samo veću zaradu već i sigurniju budućnost. Ekonomskih migracija je uvek bilo i biće ih, a odu oni koji imaju odvažnost, a nisu zadovoljni onim kod kuće. Odlaze vozači kamiona i autobusa, odlaze majstori metala, građevinci, monteri, odnosno majstori svih struka, ali odlaze i fakultetski obrazovani. Lekari, medicinske sestre, vaspitačice, profesori, čak i srpskog jezika, psiholozi, IT stručnjaci, ekonomisti, agronomi, veterinari, inženjeri... Kažu da u svet idu radi dece, ali i radi sebe. Jer, šta, na primer, da očekuje fakultetski obrazovan čovek koji skoro deceniju radi u javnom sektoru sa platom od 36.000 dinara. Pitanjem daje odgovor - kolika će mi penzija biti, kada i sada ne mogu deci da pružim ono što je normalno manje više svuda... 

Fakultetski obrazovani mladi ljudi, u pojedinim slučajevima, idu na prekvalifikaciju, polažu vozačke ispite za upravljanje teškim kamionima i autobusima. Kažu, na primer, u Slovačkoj plata je 2.100 evra mesečno (u Švedskoj 3.500) za vožnju po celoj Evropi, a u Kanadi za 15 dana rada za volanom zaradi se 4.500 dolara. Plaćena je dnevnica od 70 evra, pa čak i tokom vikenda kada se ne radi. Izračunali su mladi ljudi da bi za 15 godina rada na evropskim drumovima ostvarili pravo na penziju od 400 evra. Profesorke prihvataju da u Nemačkoj, ili Italiji dvore stare ljude. Neguju tuđe babe i dede mada su i one već bake ili su na pragu to da postanu. One kažu da to rade kako bi pomogle svojoj deci koja su u Srbiji. Nije ovde reč o deficitu patriotizma, već, kako kaže većina onih koji odlaze, cilj je rešavanje egzistencijalnih porodičnih problema.

Roditelji dece koja su sada u trećoj, četvrtoj, ili na početku pete decenije premoreni su ratovima, blokadama, sankcijama, privatizacijama iz kojih su izlazili kao tehnološki višak, tranzicijom, koja nikako da se završi, sećaju se plata od par nemačkim maraka u vreme inflacije. Deca su im, vele, odrasla u oskudici, pa neće valjda i deca njihove dece... Sve to dugo traje, a mladi bračni par sa zajedničkim prihodima od 60.000 dinara mesečno veli da u pečalbu ide, jer sa ovim primanjima ne mogu da školuju decu.        

Trgovci, pekari, električari, pa čak i obični radnici na građevini kao da su ovde nestali. Svi ih traže, kao što traže i berače jagoda na oglasu prilepljenom na trafo stanicu. Nude dnevnicu u branju jagoda od 2.000 dinara. Jedni kažu dosta, gazde viču puno, a jedva da se javi neko od mladih...

Do pre desetak godina ovdašnji građevinski i drugi majstori, pa i metalci odlazili su u Evropu da rade na crno, obično s kasne jeseni do proleća. Sada mladi, kako kaže statistika, odlaze zanavek. Neći oni to da kažu, ali u životu je tako što je istorija potvrdila. Još kada je Tito 70-tih prošlog veka pustio prvi milion Jugoslovena u pečalbu pokazalo se da ih se malo vratilo, posebno njihovih potomaka.

Danas, a po raspadu bivše velike države, izgleda da su se dobro oženili ili udali oni koji su za bračnog druga izabrali nekog ko je bio izbelgica, a rođen na prostorima bivše Jugoslavije, koji su sada u sastavu EU. Jer, takvi bračni parovi, odnosno porodice imaju mnogo manje problema za potrebne papire. I ovdašnji Slovaci i Mađari odlaze, a puno ih je još ranije otišlo u matične države koje su poodavno članice EU. Ubrzano se ovde uči nemački jezik, dobar deo mladih solidno se služi engleskim, pa posmatrača koji sve to nemoćno vidi i čuje pomalo hvata nervoza kada treba da odgovori na pitanje: koliko će nas u ovom delu bačkog priobalja Dunava biti na sledećem popisu stanovništva, pa na onom drugom... Ko bude živ u Palanci i brojao videće i znaće.

Ipak, ovde se razložni nadaju da palanački i seoski šorovi u ovom delu Vojvodine neće ostati pusti kao što su pusti u centru Palanke u nedeljno podne, po lepom vremenu, kada su svi domaćini na ručku, a mladi na obali velike reke i ovdašnjeg jezera „Tikvara”.

Miloš Sudžum