Temerinski moleri na dobrom glasu, nekad krečili čitavu Jugoslaviju

Varoš je poznata i po vrednim paorima, vašaru na koji se u pazar stiže sa svih strana Vojvodine, pa i šire, već tradicionalnoj „Pasuljijadi”, odličnim sportistima, međutim, sigurno se ne diči povremenim tučama neobuzdanih mladića.

Gde god se, ne samo u okolini, nešto zamašno gradilo i trebalo je dobrano zapeti, angažovani su kubikaši čiji se rad merio po učinku, odnosno kubnim metrima u kolicima s jednim točkom iskopane i prevezene zemlje ili peska, a najpoznatiji su bili, naravno, oni iz Temerina. Osim zimi i ako s neba padaju ćuskije, na posao su svake zore putovali biciklima u kolonama i vraćali se kućama tek u sumrak. Međutim, od kada su se i kod nas naveliko zapatili buldožeri i druge moćne mašine, sve su ređi poslovi za kubikaše.

Na manjak posla ni danas se svakako ne mogu požaliti brojni moleri, farbari i fasaderi iz Temerina. Ne znaju više u kojim su sve gradovima i selima bili angažovani kada je trebalo udariti završni glanc na fabrikama, sportskim, stambenim i poslovnim centrima, školama, važnim državnim institucijama... Nije im bila potrebna reklama, po urađenim poslovima su se pročuli.

Funkcionisali su po principu porodičnih manufaktura, gde se zanatsko umeće već decenijama prenosi s oca na sina, sa starijeg brata na mlađeg, od šogora do šogora... Već su na dobrom glasu prave majstorske dinastije, familije Frei, Ileš, Barga, Karačonji, Koperec, Erdeši, Janoši, Šušnjar, Bakoš, Ereš, Kočiš, Sabo, Lahoš... Na posao su nekada, štedeći, putovali vozom, autobusom i motociklima, ali vremenom se steklo, pa pošto se već ima, sada svako jutro desetine kombija hitaju ka građevinama. A tamo je bilo lako shvatiti odakle dolaze, ne samo zbog jezika već i zbog dobrog raspoloženja, praćenog horskom pesmom.

Nekada su ikonopisci i slikari s akademskim obrazovanjem nazivani moleri, pa su majstori svoga zanata popravljanje, uređivanje ili ukrašavanje zidova pretvarali u pravu umetnost. Mnogi temerinski su postali i vrsni slikari, poput Imrea Ileša, starijeg i mlađeg, ili dvojice Jožefa, Bakoša i Faragoa.

Bez imalo hvalisanja mogu tvrditi da su za pola veka okrečilu čitavu Jugoslaviju. Njihovi naslednici su razvili posao i postali traženi i po inostranstvu, najviše u državama nastalim nakon raspada SSSR-a. Na desetine Temerinaca bilo je je angažovano na uređenju predsedničkih rezidencija u Čečeniji, Kazahstanu i Belorusiji, kompleksa za Zimsku olimpijadu u Sočiju, poslovno-stambenih objekata u Moskvi i drugim delovima diljem Rusije. Samo između 2015. i 2017. više od stotinu farbara, gipsara i fasadera iz Temerina je išlo da radi u Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj i drugim zapadnoevropskim zemljama, gde su cenjeni i veoma dobro plaćeni. Kako stvari stoje, kolege koje su ostale u Temerinu neće biti u stanju da okreče ni pola Novog Sada.

Već s 15 godina postao sam šegrt 1957. kod poznatog temerinskog molera Antala Freija, sećao se Đerđ Lahoš svojih početaka. Zajedno s njim, kako kaže, početnici su bili Miloš Vezmar, Ratko Milaković, Pal Mesaroš i Jožef Bakoš.

Leti smo radili od 5 časova do 18, zimi od 6 do 15. Inače, takva su bila vremena pa sam kod majstora bio zadužen i za održavanje svinjca, štale i kokošinjca. Međutim, voleo sam zanat molera i nije mi bilo teško da odmah posle posla, već od četiri i 15 pohađam nastavu u lokalnoj školi za KV radnike. Učionice su bile u parohijskom domu pored crkve, a delom u zgradi prekoputa, gde je sad Dom mesne zajednice, priseća se Lahoš.

Zanat je trajao tri godine, a maturski rad je polagao kod majstora Imre Janošija.

Već 1961. godine sam se zaposlio u novosadskoj firmi „Deveta stambena”, a nakon dve godine prešao u zanatsku radnju „Farbar” u Novom Sadu, i ostao tamo sve do penzionisanja 1990. Pod rukovodstvom Ištvana Freija počeli smo sa 14 radnika, a kasnije dogurali na više od 30, mahom iz Temerina. Mnogo posla, ali dobre i redovne plate. Mnogo samo radili van Novog Sada, pa smo, osim Novosadskog sajma, sredili objekte sajmova u Beogradu, Prištini, Zagrebu, između ostalog i gotovo sve pošte u Vojvodini, a posebno je odgovoran bio rad na fasadi Skupštine Novog Sada i Petrovaradinskoj tvrđavi, gde smo pride uredili i Titovu rezidenciju, pričao je Đerđ.

Kako kaže, iako je u firmi bio najniži sa 160 centimetara, nije nimalo zaostajao.

Naprotiv, imao sam veliki učinak i često bivao nagrađivan. Nisam se plašio ni visine, već sam „terao” merdevine – devetke i dvanaestice – kao od šale. Svakako je tome doprinelo i moje dugogodišnje fudbalisanje u „Seljaku” iz Siriga i temerinskom TSK-u, veli Đerđ.

I u 78. godini on je prihvatao manje poslove, dok one velike njegov sin Tibor već godinama radi u Beču.

Majstor Lahoš senior bio je prepun optimizma i planova, ali je samo nekoliko dana nakon što smo razgovarali, iznenada preminuo od korone.

Mile Milojević