Tek u penziji dočekao ostvarenje svog sna i odao se ribarstvu

Ko hoće da se krevelji na, što onomad reče Radovan Treći, televizijskim prijemnicima naših malih TV ekrana, nek’ mu je alal, ali biće da je problem ove zemlje i njene ekonomske krvne slike u tome što će zvona i praporci uvek biti u prednosti nad knjigama, pa ni ostvareni san somborskog veterinara Ladislava Papa da se bavi ribarstvom, neće naići na razdragani televoting našeg TV populusa.

A u poslu veterinarskom, za koji je morao dobro da zagreje školske klupe, Ladislav je bio ceo život, napustio ga tek čemernih, ne pomenule se, devedesetih, dobu hiperinflacije i ratova, kad je dao otkaz na mesto upravnika farme Poljoprivrednog preduzeća „Aleksa Šantić” u istoimenom selu kraj Sombora i preuzeo očev, pekarski posao, a tek po penzionisanju posvetio se ribarstvu. Slatkovodnom.

– Nešto ranije smo kupili slatine u Obziru, salaškom naselju na putu ka Subotici, a od pre desetak godina tu su i ribnjaci na nekih 16 hektara – objašnjava Ladislav, uz „opravdanje” da je porodični posao koji je začeo njegov otac još 1954, sad na plećima njegove supruge Vesne.

– Ceo sam život vezan uz zoologiju i prirodu, a, iskreno, pekarstvom sam se bavio više iz nužde i da ne razočaram oca, koji se tih devedesetih razboleo, da ne zamre ono što je on stvorio. Imali smo pre nekoliko pekara, dobro radimo i danas, napravili smo ime, ali mene ovo privlači – snebiva se, kao da se pravda, Lacika, dok nadzire ekipu „svojih” ribara koji povlače mrežu s ulovom iz jednog od jezera.

Izvukli su, ispostavilo se, desetak tona ukusnog šarana golaća, omiljenog kod pravih domaćica, ribe koja na sebi ima tek jedan niz krljušti, pa se daleko lakše čisti pre kuvanja ili pečenja, šta je kome drago.

– Dostigli smo nivo poluintenzivne proizvodnje dvogodišnjeg šarana, mada smo na jednom od jezera uspeli da dostignemo i deset tona po hektaru, što je prosek koji postižu šampioni u toj vrsti proizvodnje, Izraelci – odmah će sa stručnim divanom Ladislav.

– Vodom se snabdevamo iz bunara, što smanjuje mogućnost obolevanja ribe, a slatinasto zemljište na kojem su iskopani ribnjaci, sem što manje gubi vodu, doprinosi i boljem kvalitetu ribe – ima razloga za ponos kvalitetom svoje „robe” Pap, koga, kao i ostale srpske kolege, muči problem plasmana u uslovima pandemije.

– Bilo je to očekivano jer je tradicija u našoj zemlji da se riba jede obično za verske praznike, u vreme postova, kad se okupljaju porodice i prijatelji, a pošto je to sve „na čekanju”, tako je i na tržištu. Jednostavno, prodaja je zamrzla – jada se, ne bez očiglednog razloga, Ladislav, koji i pored svih nedaća u poslu, ali i nemalih godina života, ima planova za proširenje svojih ribnjaka. – Mogli bismo se proširiti, imamo još zemlje oko ribnjaka, ali nije moment, nek ova pošast prođe, pa ćemo videti kako dalje.

Kao i druge grane poljoprivrede, i ribarstvo, prema kojem se država maćehinski odnosi, „boluje” od manjka radne snage, pogotovo jer je posao kampanjski. Dok šaran stasava za trpezu, brigu o ribnjaku, osim Ladislava, vode jedan radnik i noćni čuvar, te Papov nećak, ali sezona izlova, kad je potrebno znatno više vrednih ljudi spremnih da uđu do grudi u ledenu vodu, izazov je, a gazdu, pride, muči problem naslednika na „terenu”.

– Ćerka mi je dilomirani filolog, prevodilac, pa se uzdam u nećaka, da će nastaviti ovaj posao, ali, teško je ribar biti!

Kao svakog ribara, i Ladislava ne zaobilaze bolesti riba, viroze, koje svetskom ribarstvu nanose ogromne štete proteklih nekoliko godina, i mada on jezera puni voda iz bunara, prenosnike ne može da zaustavi.

– To je nemoguće zaustaviti jer brojne ptice, kormorani, galebovi i labudovi, lete od jednog do drugog ribnjaka i na perju prenose viruse. Po najnovijim informacijama, nauka je na pragu da smisli efikasnu vakcinu i protiv tih virusa s kojima smo se mi, ribari, suočili znatno pre nego što se ceo svet „zaključao” zbog humanog koronavirusa, ali, ko zna kad ćemo izaći na zelenu granu – vajka se Ladislav, prekidajući na trenutak razgovor da bi se telefonom dogovorio o većoj pošiljci namenjenoj tradicionalnim kupcima iz centralne Srbije.

– Ima razlike u navikama i gastronomiji Vojvodine i centralne Srbije. Vojvođani traže šarana koji ne prelazi dva i po – tri kila, što je idealna težina za riblji paprikaš, ali ljudi u Beogradu i ispod Save i Dunava u vreme posta traže nešto veće primerke, koje suše kao šunku pa onda peku u rerni ili na roštilju. Sve je individualno, ali kako god da spremiš dobrog šarana, neće da se baci – smeje se Ladislav, i već trči na kraj jednog od jezera da bi radnicima pomogao da izvade bogati ulov.

Milić Miljenović