Tambure iz majstorske radionice „Slavulj“ u Kuzminu osvojile svet

– Odrastao sam u porodici paora, istina, otac je bio i vrstan stolar i držao radnju u kući – objašnjava Slavko korene svoje zanimacije. – Kao dečak, umesto da jurcam loptu, tu sam se često skrivao i maštao šta se sve može od drveta napraviti, pa po nekim svojim kriterijumima stalno „klasifikovao“ silan alat. Deda je bio kovač pa mi je tako zbućkana genetika odredila i budućnost.

Odmah nakon srednje škole zaposlio se u fabrici šećera u Sremskoj Mitrovici i sakupio 23 godine staža, uglavnom kao magacioner, ali gotovo nije bile večeri, naročito tokom vikinda, da nije pravio dobro raspoloženje po kafanama.

– Zavoleo sam tambure i maštao da ih i sam počnem praviti, ali da budu baš najbolje – seća se Šojić. – Nije odmah bilo lako jer su stari majstori finese zanata mnogo mistifikovali. Ali kada se nauči teorija i tehnika rada, nije teško. Najbolje drvo je posebna vrsta brdskog javora, znaju to i drvoseče, pa posebno za nas seku trupce, mi ih potom režemo na daske debljine od pet do osam centimetara i sušimo prirodno pet do deset godina. Najviše veštine zahteva prim, kralj tamburaškog orkestra, koji treba da je iz jednog komada, zbog bolje statike. Nije greška ako se tri dela sastave i zalepe, ali nije to ono pravo. Posao je veoma komplikovan, a nema precizne formule u razmerama, već majstor mora imati osećaj. Prvo da odredi veličinu korpusa i izdubi rezonantnu kutiju na dva do dva i po centimetra, a zatim postavi menzuru, prostor između kobilice na ploči, sušenoj sedam-osam godina, do kraja vrata. Po svim tim detaljima se majstor prepoznaje i potpisuje. Isti princip važi i za bas-prim. Znaju se akustički principi, ali yaba ako se nema sluha. Sve je složeno, ali prim sam, recimo, uspeo najbrže da napravim za sedam dana. Ali sve se mora detaljno proveriti, pa ako je daska na rezonatoru s manje godova, stavljamo deblju, a ona s više je žilavija i treba da je tanja. A baš ona utiče na boju tona. Vremenom usavršeni majstor može da je pravi po želji svirača.   Promenila su se vremena kad su tambure pravili u Subotici, Somboru, Novom Sadu i drugde legendarni majstori poput Bocana, Kudrika, Torme...

Stale Lale pa se hvale

– Već sam napunio više od 35 godina staža kao kafanski svirac – pohvali se Šojić. – Naš orkestar „Kuzminci” je 1997. snimio i CD, na stihove Nemanje Radivojšića iz Bačinaca. Nije da se hvalim, ali baš su lepe pesme „Kako da se rastanem od Srema”, „Haj’mo na put, tamburaši”, naslovna „Stale Lale pa se hvale” i mnoge druge. Postali smo poznati, nastupali po celoj Vojvodini i prilično zarađivali u restoranima na dobrom glasu, najviše u „Beloj ruži” – pune dve decenije. Inače, od 1980. mnogi muzičari, od pravih virtuoza, pa do onih nešto manje talentovanih, prošli su kroz bandu, ali je do danas opstala.

– Mlađe generacije ne skrivaju tajne zanata. Prednost mi je u odnosu na ostale što i sviram sve instrumente, a držim se ličnog pravila da svaki koji napravim prvo mora položiti test u mom orkestru – kaže Slavko.

Zna dobro majstor u kakvoj je nevolji muzikant ako mu pukne žica, baš kad publikum počne da tera keru, pa se na njegovim instrumentima to izuzetno retko dešava.

– Izrađujem specijalne, ali dajem kupcu, zlu ne trebalo, i rezervne. Radionicu sam otvorio 1991. ali je „posećivao” tek po povratku s posla, a tek 2000. rešio sam da je profesionalizujem i godišnje napravim dvadesetak instrumenata – priča on.

Sa suprugom Biljanom, nastavnicom mesne osnovne škole, dobio je ćerke Maju i Kseniju, koje su već završile fakultete, a kad je pristiglo i drugo unuče, poželeo je Slavko da animira i komšijsku decu da bi ih odvratio od gluvarenja po kafićima.

– Tamburaše sam ja učio da sviraju, nastavnici osmoljetke su uvežbali dobru dramsku sekciju, a folklor koreograf iz Šida – entuzijasta je Šojić, inače i predsednik lokalnog Kulturnog centra. –c Stvorilo se veliko drugarstvo među mladima koji su se malo znali dok nisu postali članovi neke od sekcija, a sad jedni drugima idu da pomažu i na njivi. Zahvaljujući njima, i celo selo blista. Društveni dom smo potpuno renovirali uz pomoć firme „Tobako”, opštine Sremska Mitrovica i mesne zajednice, pa će tu uskoro biti održavno takmičenje pevača-amatera „Raspevana jesen”, a zatim skup folklornih i amaterskih društava iz čitavog atara.

Dragoljub Savičin