Svestrani Sremac koji je voleo Sombor i crtao granice Baranje

Pravi čuvar narodnog zdravlja, a uz to erudita i prosvetitelj, Radivoj Simonović, Sremac rođenjem, najplodnije godine svog života proveo je u Somboru, lečeći njegove stanovnike dan i noć, ne bi li sustigao vreme provođeno po vrletima Biokova, Velebita, Triglava i drugih planina.

Valjda jedan od poslednjih srpskih humanista renesansnog „kalibra“, rođen je u Ledincima 17. avgusta 1858. i samo mesto rođenja ga je očigledno kasnije opredelilo za špartanje po planinama. Vrlo je teško nabrojati čime se sve bavio Simonović, koga najstariji živi Somborci još uvek pominju samo kao čika Radu. Začetnik preventivne medicine, higijene, botaničar, etnolog, geolog, sociolog, istoričar, geograf, filolog, umetnički fotograf... Mnogo i za nekoliko ljudskih života. Upravo zato ga je Jovan Skerlić i zvao „somborski Žan-Žak Ruso“.

Kao što je red nalagao, budući bistro dete notaroško, pozavršavao je osnovnu školu u Kamenici i novosadsku Gimnaziju, koja ga je „pelcovala“ za planine i nauku, zahvaljujući pre svega profesoru Šandoru Popoviću, koji je o praznicima izmolio malog Radu od oca Stevana i matere Draginje, ne bi li mu pomogao u geološkom istraživanju Fruške. Mada se neposredna Radina uloga sastojala u tegljenju torbe s uzorcima kamenja za Mađarsko geološko društvo, dugi razgovori s dobrim i poštenim idealistom-profesorom, ostavili su jak utisak na mlađanog gimnazijalca pa je po dolasku u Beč ono malo slobodnog vremena provodi lutajući po Vinervaldu. Mladi doktor zaposlio se kao vojni lekar i ćesarska vlast prvo ga je poslala u Češku, odakle je brzo prešao na službu u „ljutu“ Hercegovinu. Svojevrsni sudar sremačkog doktoranda i bezvodnog krasa iznedrio je kao opsesiju istraživanje Prenja, Čvrsnice, Volujka, Lebršnika i inih romantičnih planina. Prezirući puko besciljno šetanje, pedantno je skupljao biljke i slao u Beč i Grac, izučavajući i geomorfologiju. Želeći da svoje ushićenje podeli s još nekim, uputio se u tajne fotografije i od tad u krševe nije išao bez foto-aparata jer, po njegovim rečima, „to je gre’ota“.

Posle kraćeg službovanja u Trstu, dojadila mu je vojna disciplina pa je raskrstio s armadom te se nakon kraćeg prakticiranja medicine u Milni na Braču i posla banjskog lekara u Lipiku, obreo u Somboru. Kao već poznat geolog, botaničar i erudita, tokom putovanja iskovao je čvrsto prijateljstvo s legendarnim Jovanom Cvijićem, koji je gotovo sva svoja dela ukrasio upravo Simonovićevim fotografijama. Baš na Cvijićev nagovor, napisao je raspravu „O škrapama“, koja je i danas obavezna literatura studentima geografije, geologije i srodnih nauka. Njegov fotografski opus je možda i značajniji, pa je u depoima SANU više od 15.000 doktorovih fotografija i originalnih staklenih ploča, koje su „suvo zlato“ za etnologe jer Simonovića nisu interesovali samo cveće i kamenje već i ljudi koji uspevaju da opstanu na leti pakleno toplim, a zimi polarno hladnim vrletima. Detaljni opisi gorštaka po Dinari, Velebitu, Biokovu, njihovih običaja i načina života, prava su riznica za etnologe i sociologe.

Svoje doktorsko znanje i praksu nije zapostavljao pa je bio sigurno najomiljeniji lekar u varoši, sve dok nije preminuo 21. jula 1950, jer se svega dve godine pre smrti, povukao iz struke. Ali o tom humanisti anegdote se i danas u Somboru prepričavaju. Elem, s početka prošlog veka, svaki doktor je imao „svog“ fijakeristu, a čika Rada Maksima. I kad god bi seo u fijaker, terao ga je da bičem požuruje konja, pa je tako jednom Maksim zalelekao „Aman, doktore, ne može brže, crknuće konj“. „Ako, Maksime, ako, čoveka valja spasavati“.

Špijun iz štamparije

Da sa Simonovićem ni ministri nisu mogli kako su hteli, omogućilo mu je pregnuće, koje se izrodilo u pravi špijunski triler. Naime, nakon Velikog rata ostalo je dugo nerešeno pitanje „Gornje Baranje“ ili Bajskog trougla. Kako je u ratu poražena Ugarska po svaku cenu htela da sačuva krajeve u trouglu Sombor–Baja–Mohač, dr Simonoviću, kao uglednom etnologu i geografu, a na preporuku Jovana Cvijića, dato je da tajno izradi studiju kojom bi srpska misija na mirovnim pregovorima u Parizu dokazala osnovanost svojih zahteva za tom teriotrijom. Inače, obuhvatala je etničku kartu, saobraćajne pravce, kanalske mreže, prirodna bogatstva i trebalo je da bude „kec iz rukava“ naše misije. U tajnosti je štampano 30 primeraka teksta, ali je poslovođa štamparije Nandor Biterman, mađarizovani Nemac, nekoliko dodatnih dostavio mađarskoj strani u pregovorima pa je strategija delegacije Kraljevine SHS pala u vodu, problem se zakomplikovao i tek tri godine kasnije rešen vrlo nepovoljno po Srbe i Bunjevce.

Za razliku od gotovo svih tadašnjih gradskih lekara, bio je „operisan“ od žudnje za čašću i vlašću pa se držao dalje od partija i strančarenja, koje je i tad, kao i danas, donosilo upravničke fotelje. Ceo život inokosan, nije valjao vlastodršcima ni u slobodi ni okupaciji, a ni on ih nije nešto posebno „bremzao“. Kad su svojevremeno počele glasine o tome da se Učiteljska škola iz Sombora u Beograd seli, na jednom od sastanaka sazvanih na tu temu Simonović je toliko larmao da su pozvali i tadašnjeg potpredsednika Narodne skupštine Kostu Popovića.

– Koja je to magarčina naredila? – tražio je odgovor zapenjeni Simonović.

– Ta nemojte tako, gosn doktore, to je naredba ministra prosvete – umirivao ga je prestrašeni Popović.

– E, pa, ako je ministar naredio, onda je ne jedared, već dvaput magarčina – nije se dao Simonović.

Milić Miljenović