Stvarnost u Đali viđena izbliza, škola spala na jednog prvaka

Međutim, iako Đala stameno opstaje uz granicu Mađarske na južnom obodu EU, broj žitelja se neumitno smanjuje, sve je više praznih kuća, staračkih i samačkih domaćinstava, a mladih i dece sve manje.

Đalinci su nedavno proslavili Sabor svetog arhangela Gavrila, hramovnu slavu pravoslavnog hrama, kada ovamo pohrle meštani iz dijaspore iz Novog Sada, Beograda i drugih naših i inostranih varoši. Vikend uoči bučovke 46. “Đamus” je okupio pevače amatera narodne muzike željen da provere talenat, slikari su nadahnuće nalazili na likovnoj koloniji “Boje i svetlosti severnog Banata”, a sve povodom lokalnog praznika. Nikom nije bilo tesno, bez obzira što je svima zborno mesto bio lepo sređen Lovački dom. 

„Ljudi su željni izlazaka, a sem za praznik sela i Đamus u julu i Pasuljijadu u septembru, nema se kud, jer Đala nema kafana kao nekad, u dobra stara vremena“, veli Zoran Stojčić.

Kad selo nema kafanu, narod nema gde da se sastaje, nema ni druženja kao nekad uverava Danilo Jegreški prisećajući se da je kultna kafana bila “Stari Graničar”, potom “Mladost”, pa su posle zborna mesta bili “Mali Graničar” i Picerija “Andrea”. Sada su najbliži lokali “Bolji život” u obližnjem Srpskom Krsturu i s druge strane granice u Tisasigetu, na tlu Mađarske u EU. 

„Nekada su svi ti lokali bili puni za 26. jul, za Dan sela i naš buč, u sve četiri kafane bilo je muzike. Narod je imao od čega da živi i mogao je da priušti sebi malo zabave. Kako sada da ode, ako u nadnici zaradi 1.200 dinara po suncu, ako plati turu pića neće imati za hleb. Zbog toga kafana ne može da opstane, jer ovde u Đali danas otvoriti kafanu je čista propast. Narod za provod nema para“,  kaže Danilo.

Gospođa Smilja Popov priča da se u njihovom lokalu dok je bila u sklopu ugostiteljskog preduzeća iz Novog Kneževca kafana  zvala “Beli labud”, pa je njen sada već pokojni muž Sima Popov  otvorio privatno kafanu 1960. godine i ime joj promenio u “Stari graničar”. Radila je dve decenije, tri godine izdavana u zakup, ali je već dugo zatvorena, a gospođa Smilja je u njoj u svoj muzej sakupila dosta starina, pa kada se uđe, ima šta da se vidi, sve domaćinski, kako i treba da bude.

„Život u Đali je za mene jako lep, zato što sam navikla na mentalitet ovdašnjih ljudi. Rodom sam iz Bosne, posle rata iz Milića došla kao dete, tu me je primila žena koja nije imala dece, othranila me. U Đali sam se udala za dobrog domaćina, radili smo, rodila decu koju smo školovali. Kafana “Stari graničar” je tada bila jedina, ali poznata po higijeni, poštenom radu i dobroj usluzi. Đalu volim kao da sam se u njoj rodila, a dragi su mi Đalinci jer su fini ljudi. Kada čovek sebi udesi život po meri, ne može da ga ne voli. Po prirodi sam vredna i radna, deca vole da dođu u zavičaj“, kazuje Smilja Popov.

Smiljka Petrov, devojačkog prezimena Varjaški, rođena je Đalinka, tu odrasla, ali je u Novom Sadu živela tri decenije, radila u trgovini, između ostalog i na kioscima “Dnevnika”.

„Dok sam bila mlađa lepo mi je bilo u Novom Sadu, ali nisam imala stan pa sam se vratila u rodno mesto pre deset godina, kada sam otišla u penziju. Sama živim, nemam decu, ni rođake, ali dobro se snalazim. Nisam imala gde, nego da dođem u Đalu. Tu ću kada umrem u večnu kuću, neću da idem nikud dalje. Blizu je groblje, odmah preko od moje kuće, a blizu i Evropa, pod stare dane sve je potaman“, zadovoljna je Smiljka Petrov.

Od naših sagovornica saznajem da u Đali ima dosta raspuštenica i udovica, da su nedavno pobrojale 82, ali da ih je sada možda i više, a da udovce koji su u manjini i ne prebrojavaju.

„Đalinci su oduvek bili dobri i čestiti domaćini, mogao si ranije da odeš od kuće, ostaviš sve otključano i niko ništa nije ni pomislio da uzme“, hvali Smilja Popov sugrađane.

„Više nije kao pre, jer pre koji dan kada sam bila u Beogradu, po povratku sam primetila da su ulazili nezvani gosti. Mogu reći da su u kući bili lopovi, ali su izgleda pošteni. Uzeli su mi neke stvarčice, manje važne od eksponata koje čuvam u muzeju, bili su fini, kulturni lopovi, nisu napravili štetu, verovatno im je bilo žao da naprave nered, može biti da me dobro i poznaju, a pošto su se pokazali pošteni, već sam im oprostila.“

Kada se razgrne izbliza, stvarnost u Đali nije odviše ružičasta, ali ni nepodnošljiva, već u zavisnosti ko je iz kog ugla posmatra. Uređuje se prostor oko pravoslavne crkve i centar sela, biciklistička staza izgrađena prema Evropi i Srpskom Krsturu, kuća za seoske prilike ima dobrostojećih ili prosečnih, okrečenih u belo i druge farbe, ali dosta ih je praznih, oronulih pa i zaraslih u korov i šiblje.

Hladovinu na sokacima pravi više od hiljadu stabala oraha, a šljive “đalinke” opstaju iz prostog razloga jer dobro rađaju svake godine. Za meštane, bilo da su iz starije ili mlađe garde posla najviše ima u paorluku, a jedan od domaćina Jožef Šajgo veli, da kada bi se sve stavljalo “na olovku”, malo šta bi vredelo, ali se nešto mora raditi.

„Ne verujem da Đala danas ima više od 600 stanovnika, a samo je petnaestak domaćina u nekom mlađem dobu od 40 do 50 godina. Kada se prođe kroz selo vidljivo je da je svaka druga kuća prazna, a po zadnjem popisu evidentno je da je u poslednje vreme  141 porušena, nema ih više. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali slabe su perspektive na selu. Od onih koji su otišli vrati se poneki penzioner, da nađe svoj mir i lagodniji život sa skromnom penzijom. Kuće su jeftine, od tri do pet hiljada evra. Demografska slika je sve sumornija. U školu će u septembru krenuti samo jedan prvak, ne znam da li će biti ukupno 15 učenika u četiri razreda nižih odeljenja“, kaže Šajgo.

Prošle školske godine sve zajedno u školi i zabavištu  21 dete, saznajemo od Šajgoa, koji veli da zna brojno stanje kada su uzimani praznične paketiće preko Mesne zajendice, gde je član Saveta. On dodaje da je Đala 1923. godine imala preko 3.000 stanovnika i u toj godini rođeno 101 dete, što ima zapisano u knjigama, a sada godišnje imaju jednu ili nijednu prinovu. Veliki je događaj kada bude venčanja, a stariji neumitno umiru.

„Mi smo ovde i dalje slepo crevo. Kazali su kada se otvori granica da će nam to nešto značiti, a nismo dobili gotovo ništa. Jedino što imamo malo gužve na putu kada je turistička sezona. Ko će stati u Đali, kada nemamo kafanu, nemamo gotovo ništa, zbog čega bi oni koji su u prolazu zastajali.“ 

Tekst i foto: M. Mitrović