SPECIJALNI REZERVAT PRIRODE „PAŠNJACI VELIKE DROPLJE” Nakon osam godina doleteo mužjak, nadaju se mladima ponovo

Velika droplja se nalazi na svetskoj Crvenoj listi ugroženih vrsta kojoj preti izumiranje, te nije za čuditi što je zakonom okarakterisana kao prirodna retkost, a u našoj zemlji, skućila se na najočuvanijem i najvećem stepskom području Srbije, na severu Banata, u blizini sela Mokrin. To je ujedino i jedino stanište ove ptice u Srbiji, a jedno je od retkih staništa u Evropi i svetu.

Upravitelji su članovi Lovačkog udruženja „Perjanica”, a kako je za „Dnevnik” rekao čuvar rezervata Miodrag Zavišić, za specijalni rezervat prirode proglašen je 1997. i uživa drugi i treći stepen zaštite. U tom periodu je velika droplja brojila 36 jedinki i do danas njena brojnost konstantno opada. 

– Prethodni čuvari su mi rekli da su oni u prošlosti viđali i mlade, što je odraz smene generacija u okviru jedne populacije, a danas ima svega sedam ženki, s tim što nam je mužjak simbolično, za 8. mart sleteo u naše krajeve i on predstavlja osmog reprezenta jedne od najvećih ptica Evrope. Na poklon damama. U celoj Evropi populacija velike droplje raste, iz godine u godinu, no mi nismo te sreće. Stručnjaci iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode procenili su da je naš mužjak  dve godine star i jeste se šepurio među ženkama, ali po njihovim rečima, polnu zrelost dostižu tek u četvrtoj ili petoj godini... 

Zavišić dodaje da se svi nadaju da će se ipak prinove dogoditi, s obzirom na to da je jedini mužjak blažen međ’ ženama, kako bi se konačno i na našoj teritoriji počela podizati brojnost velike droplje. 

Rezervat se prostire na severu Banata, i čine ga tri odvojene celine. Najveća je Jaroš (4.256 hektara) koji se nalazi na tromeđi sela Mokrin, Jazovo i Sajan i u tom delu ekipa „Dnevnika” imala je prilike da istražuje predeo. Druga celina je Siget pored Banatskog Aranđelova i zauzima 2.111 hektara, a najmanji je Kočovat, pored sela Vrbica na rumunskoj granici i broji 400 hektara.

– Unazad četiri godine, povećala se brojnost orla krstaša u okviru rezervata. U početku smo imali samo jedan gnezdeći par na trećoj odvojenoj celini, odnosno na Sigetu i to poslednje gnezdo je uočeno 2017. godine. Sada imamo četiri gnezdeća para u okviru rezervata...

Zečevi su tokom naše posete bili najbrojniji, s obzirom na to da su, čini se, iskakali na svakom koraku, a naš fotoaparat uspeo je da „zarobi” momenat kada su srndaći uhvatili beg uočivši da im se približavamo.

– Inače smo migratorni put za ptice selice, ali od svega najvažnije su nam gnezdeće vrste poput ritske sove, eje livadarke, mišara, plave i sive vetruške, velike strnadice i slično. Zato smo dobili status IBA i IPA područja. Dve trećine ptica koje se mogu videti u rezervatu imaju status prirodnih retkosti. Od biljaka su značajne biljne zajednice devesilje i zvezdana, koje se posebno ističu na ovom području. Prisutne su i slatinska hajdučka trava, žalfija, crveni čkalj, lepljivi pucavac... – ističe Miodrag. 

Na teritoriji rezervata je i lovni teren, te oko 100 članova lovačkog udruženja koje upravlja zaštićenim područjem kontroliše površinu od 15.000 hektara. Miodrag kaže da ljudi imaju averziju kada se pomene lov, ali oni kaže ne love da bi ostali bez vrsta, već da održe optimalnu brojnost populacija. S obzirom na to da se i velika droplja gnezdi na tlu, njeni prirodni neprijatlji su predatori poput jazavaca, lisica...

– Jako je bitno uticati na brojnost predatora, pa tako odstreljujemo lisice i šakala, koji je svuda preovladao jer se brzo adaptira i jede bilo šta. Ima i pernatih štetočina poput svrake i sive vrane – nabraja Zavišić. 

Zbog jedinstvenog položaja Vršačkih planina u Banatu, raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, veći deo šumskog područja ove planine (4.177 hektara) , zaštićen je još 1982. godine kao Park prirode. U međuvremenu, preciznije u decembru 2005. godine, Skupština opštine Vršac donela je odluku o zaštiti Predela izuzetnih odlika Vršačke planine na 4.408 hektara, od čega je u prvom stepenu zaštite 190 hektara. 

Po njegovim rečima u rezervatu se radi i na reintrodukciji jarebice, ne bi li je vratili na ove prostore. Lane  je unešeno oko 50 jedinki, a ove sezone već je zabeležen veći broj gnezdećih parova ove vrste koja je bila rasprostranjena po celoj Vojvodini, dok ih fazan nije potisnuo. 

Na povratku u selo Mokrin, uspeli smo sa velike daljine dvogledom uočimo samo glavu velike droplje koja viri iz trave, ali nismo smeli da se približavamo, kako ih ne bismo uplašili i oterali. Čuvari kažu da je naš zadatak, kada one nađu svoje mesto, da se udaljimo od njih, te nismo uspeli da ih ovekovečimo našim aparatima, ali su nam ljubazni domaćini ustupali jednu svoju fotografiju.

Ivana Bakmaz