Sombor stavlja na licitaciju dva pontona: Ništa od sna o pristanu

Naime, planirana je prodaja pristaništa - pontona „U 105960-30” i plovila oznake „8601735” koji bi 6. februara, na otvaranju eventualnih ponuda trebali da dobiju nove vlasnike. Upravo ta plovila bili su svojevremeno osnova za velike planove začete u vreme, sada očigledno neutemeljenog u realnosti, optimizma nakon demokratskih promena 2000. godine, kada je vladajuća ekonomska mantra u Srbiji bila da je najveća šansa naše zemlje, ne u industriji, već u takozvanom sektoru usluga koji podrazumeva turizam.

Tada su Somborci su pomislili da bi mogli iskoristiti blizinu Dunava, te svoj grad pozicionirati kao prvu nizvodnu stanicu za turističke brodove. U skladu sa tada proklamovanom vojvođanskom strategijom izgradnje marina i pristana za putničke brodove na Dunavu i kanalskoj mreži severne srpske pokrajine Somborci su pokazali za njih krajnje nekarakterističnu inicijativu, i 2006. nabavili dva plovila, jedan pristanišni ponton otvorenog tipa namenjenog prevozu rasutog tereta dugačak 75 metara i tank-baržu za prevoz tečnog tereta dugačku 44 metra, sa namerom da se od njih napravi pristan.

Za ceo ovaj poduhvat obezbeđena je podrška tadašnjeg republičkog ministra trgovine i turizma Bojana Dimitrijevića koji je Sombrocima za ovu kupovinu ishodovao 16,5 miliona dinara iz famoznog Nacionalnog investicionog plana. Već sam pogled na taze nabavljena plovila usidrena na obali Dunava kod Muzeja Batinske bitke davao je povoda za sumnju u sretan ishod celog poduhvata, pošto su korita ovih plovila izgrađenih 1965. i 1982. godine delovala kao da će teško da se i sama održavaju na vodi, a ne da pri tome podnesu i teret privezivanja dunavskih kruzera i brojnih turista koji bi autobusima bili prevoženi do Sombora kako bi se upoznali sa njegovim kulturno-istorijskim znamenitostima.

Tri godine kasnije u celu priču se uključila i pokrajinska Vlada, tačnije njen Sekretarijat za privredu, koji je obezbedio dodatnih 10 miliona za koje je, uz tri miliona iz somborskog gradskog budžeta, popločano oko 200 metara priobalne staze i postavljeni kandelabri za osvetljenje. Kada se u celu novčanu jednačinu uvrsti i dodatni milion dinara uloženih iz sredstava koje je država poharala od zaluđenika u igre na sreću u ceo ovaj projekat je investirano oko 300.000 evra, bez ikakvog rezultata pošto je ubrzo narečena NVO kao nosilac cele ideje prosto ugašena, dok se ovdašnja Turistička organizacija, mada u to vreme glasna u podršci i promociji celog projekta, otimala i rukama i nogama od odgovornosti i vlasništva nad dva derutna plutajuća korita.

Kako je mogućnost realizacije izgledala sve dalja, tih godina je lokalna samouprava „oprala ruke“ od celog projekta, uz obrazloženje da je nejasan imovinsko-pravni status kupljenih barži, dok su iz kancelarija svojevremenog glasnogovornika celog projekta, Turističke organizacije, poručivali da su nemoćno jer ni oni nisu vlasnici plovila koja ne samo da su počela da propadaju već i da dodatno ruže ionako, ponovo, zapušteno priobalje. U jednom momentu se učinilo da će se najzad ceo projekat pokrenuti sa mrtve tačke, kada je razmršena dilema oko vlasništva nad baržama, tako što su zvanično poverene Turističkoj organizaciji grada Sombora, ali se, „strepnja pokazala jačom od nade” da će makar neka od sve češćih turističkih lađa pristati i u blizini Sombora.

Pride, prve komšije Apatinci su za svega dve godine od lansiranja iste ideje uspeli da otvore svoj pristan, čime su se smanjile realne šanse da nautički turisti zastanu tridesetak kilometara od grada i imaju strpljenja da se sledećih 20-30 minuta „klackaju“ u autobusima ne bi li posetili Sombor koji je upravo toliko udaljen od dunavske obale.

Entuzijazam je posebno splasnuo kad je apatinski pristan u trenu oka dunavski led pretvorio jedne zime u gomilu neupotrebljivog metala i betona. Poslednji ekser u celu priču oko bezdansko-somborskog pristana ukucan je najnovijim Prostornim planom Srbije, koji ne predviđa pristan za turističke brodove, pa somborskoj lokalnoj samoupravi nije preostalo ništa drugo do da pokuša da smanji gubitke prodajom dva plovila nabavljena pre skoro dve decenije. Da li će neko izdvojiti skoro šest miliona dinara na koliko je procenjeno njihovih 250 tona čelika, ostaje da se vidi prilikom otvaranja ponuda prvih februarskih dana, ukoliko ponuda uopšte i bude.

M. Miljenović