Sombor obeležio 21. godišnjicu od početka Nato agresije

Ovaj akt rata je prvu žrtvu, nešto pre 20 sati 24. marta 1999. godine imao upravo u Somboru, kada je u raketnom napadu na ovdašnji vojni aerodrom poginuo zastavnik Radovan Medić.

Tim povodom juče su u znak sećanja na sve žrtve bombardovanja, položeni venci na spomenik zastavniku Radovanu Mediću, ali i na spomen- obeležje žrtvama ratova 1990-1999. godine. Vence su položile delegacija Grada Sombora predvođena zamenikom gradonačelnice Antoniom Ratkovićem i delegacija Vojske Srbije, kojoj je na čelu bio potpukovnik Dejan Hrkalović iz Prvog Centra obuke VS koji je danas stacioniran upravo na nekadašnjem vojnom aerodromu.

Pored Radovana Medića, tokom NATO agresije, usled bombardovanja i civilnih ciljeva, u Somboru su u raketnim napadima poginuli Nikola Hinić i Ignjatije Končalović. Na sam aerodrom je tokom 78 dana agresije izvršeno 16 napada prilikom kojih je na njemu ođeknula detonacija čak 194 projektila. Iako nije bilo nikakvog strateškog razloga za takav obim bombardovanja somborskog aerodroma sa kojeg nije poleteo ni jedan avion još od pedesetih godina prošlog veka, nesreća ovog vojnog objekta je bila u tome što je avijacija 19 zemalja NATO prilikom napuštanja srpskog vazdušnog prostora nakon napada „praznila“ sve podveze svojih letelica, kako bi na aerodrome u NATO bazama sletali bez bombi i raketa.

Piste za kraj

Mada je neprestano bio na udaru NATO avijacije, koja je već prve noći uništila objekte radarske stanice i hangare, poletno-sletne piste su ostale gotovo netaknute sve do posledih dana agresije, prema mišljenju pojedinih vojnih stručnjaka kao izraz namere da se u slučaju kopnene invazije na Srbiju upotrebi kao aerodrom okupacionih snaga. Ovaj stav donekle osnažuje činjenica da je betonska pista gađana razornim „tomahavk“ raketama tek u predvečerje potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kada je postalo jasno da kopnene invazije neće ni biti.

U više navrata gađana su postrojenja i skladišta „Naftagasa“ između Kljajićeva i Čonoplje i u somborskoj Industijskoj zoni, koja su potpuno uništena. Razaranje ovih postrojenja bi bila dalekosežnije i pogubnije za sam grad zbog količine goriva koje se nalazilo u njima svega nekoliko dana pre početka agresije, da na vreme i to na insistiranje tadašnjeg načelnika Zapadnobačkog okruga Branka Paravinje, ovo gorivo nije dislocirano u druge rezervoare „Naftagasa“. Snažne detonacije oštetile su i zgradu „Zastava prometa“, Carinarnice, „Sunce trgovine“, stradala je hladnjača gakovačkog „Graničara“, a na zgradu ogromne fabrike obuće „Boreli“ direktno je pao projektil „tomahavk“, koji je potpuno uništio proizvodnu liniju ovog preduzeća. Jedan od ciljeva NATO bombardera je bilo i postrojenje za preradu na izvorištu vode ovdašnjeg JKP „Vodokanal“, čime je Sombor nevoljno postao jedinstven primer u ovom ratu nesrazmerno nejednakih vojski po tome što mu je, pored brojnih stambenih objekata, pogođena i fabrika vode.    

M. Mć