Šidsko amatersko pozorište “Branislav Nušić” epicentar kulture

Podržavala je „šefica” i ranije mlade, pa i zapošljavala u Centru, ali malo ko je verovao da će Aničić, koji je diplomirao lutkarstvo u Novom Sadu i sofijsku Nacionalnu akademiju za pozorište i film, tako brzo preporoditi glumački ansambl. Kojem je publika prvo aplaudirala, a kasnije i skandirala.

Pre svega je repertoar oslobodio lokalnih okvira, koji dobacuju tek do oboda šidskog atara ili „za po Sremu”. Tako je trupa posle dvadesetak godina ponovo dospela na amaterske pozorišne smotre Srbije, dok su na prestižnim vojvođanskim već redovni.

– Na početku su sve shvatali nonšalantno, navikli da, kada se okupe, uzglavnom mezete i pijuckaju – seća se Aničić. – Međutim, pozorište je moje životno opredeljenje i njihova prva reakcija bila je nepoverenje. Očekivalo se čudo i desilo se čim su ih dočekali aplauzi. Na predstavu po romanu „Na Drini čuprija”, koji sam adaptirao i prvi ga postavio na scenu, uključio sam svih tadašnjih 20 glumaca, ali teško je bilo privući publiku. Uspeli smo i to. Sala puna, ljudi oduševljeni. Dobili smo silne nagrade na brojnim festivalima i pročuli se kao pozorište s posebnim stilom. I „Jelena Trojanska” je zahtevala mnogo ljudi i nivo pravog profesionalizma, pa su počeli stizati pozivi za gostovanja iz Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Potom smo nastupali u Rusiji, Grčkoj, Beču, Lincu, Temišvaru... a pošto su glumci navikli da se svake godine ide na more, igrali smo na Visu „Portret maligne ćelije”, a u Puli tokom festivala.

Kao profi-lutkar, Cvetin je pokrenuo i scenu za mališane, uz podršku Opštine. Dobio je bivšu štampariju za probe, pokazao da ume i od ordinarnih kocki stiropora da napravi maštovitu scenografiju, a glumci igraju maltene svake nedelje sve klasične bajke, od „Crvenkapice” do „Pepeljuge”. Više nego dovoljno da se lepo i pametno odrasta!

Brzo je Aničiću postalo tesno na sceni i logistički oko nje, pa je njegova družina nezaobilazna u kulturnom životu grada, bez obzira na to da li se u galeriji „Sava Šumanović”, Muzeju „Ilijanum” ili biblioteci „Simeon Piščević” priređuju izložbe svake vrste, književne večeri, koncerti ili tematske radionice.

Maske i lutke

Na početku epidemije Aničić je na šivaćim mašinama pozorišta, na kojima često sam pravi lutke, sašio za nekoliko dana i noći više od 600 maski i besplatno podelio sugrađanima. Kada je pak Tamara Grujić u Erdeviku renovirala kuću jedne porodice s mnogo dece, gradonačelnik Šida im je poklonio laptop i nekoliko tableta, a Cvetin svojeručno izrađenih više lutaka. Jednu lutku namenio je i malenoj ćerki popularne TV autorke.

I uličnim performansima uključili su se u humanitarni rad zajedno s Crvenim krstom i Udruženjem „Šiđanke” u kampanjama protiv trgovine ljudima i nasilja nad ženama. Obilaze škole i vrtiće, gde imaju i svoj hor.      Radio je Cvetin, nakon Andrića, i Šekspira u četiri dela, a lane, po jednoj od pripovetki En Rajns, „Bal vampira”, da bi deci, a i odraslima, proširio opšte obrazovanje, za šta škole imaju sve manje vremena i mesta u nastavnom programu. Već desetak godina „šetaju” po Novom Sadu, Beogradu i drugim gradovima izložbu posvećenu pesmama čika Jove Zmaja.

U svoje inscenacije uključuje i gradski hor, s kojim često putuju zajedno. Ali dolazi i bezbroj kreativnih ljudi u Šid, pogotovu od kada je pre šest godina ustanovljen festival „Svratite u pozorište”.

– Stizale su trupe iz bivših država SFRJ i nizale se predstave svakog petka, subote i nedelje, ceo vikend ispunjen – ponosno veli Cvetin. – Rusinski sveštenik ustupio je pozorištu kolet da tu smestimo goste. Naši članovi vešti s varjačom, navukli su kecelje, pa kao pravi kuvari, ali i domaćini, spremali sremske špecije. Od 2002. mnogo je pozorišta četvrtkom dolazilo, a ponedeljkom su odlazili oduševljeni, noseći, kako sami tvrde, samo lepe uspomene na ta druženje. Srećan sam što sam od neke pomoći i roditeljima da im deca ne krenu krivim putem, mnogima je Dom kulture postao druga kuća, njihove tate i mame žele da im deca budu glumci, ali mogu doći i da se druže s nama. Ovde nema selekcije ili audicije jer svako je za nešto sposoban. Nema antitalenata, naći će se za svakog adekvatan tekst ili replika. Otrgli smo ih od sveprisutne tehnologije i dobro je što su s nama.

Stigao je Aničić i da s lokalnim Slovacima i Rusinima radi „Frankenštajna”, a za Hrvatski KUD priredi biblijske priče, u kojima glume i Srbi. Za entuzijaste u hrvatskom selu Pačetin režirao je Sterijinog „Džandrljivog muža”.

– Naročito je bilo dirljivo u Mostaru, gde stariji žitelji dobro pamte da su, kao deca, posle Drugog svetskog rata, slati u gostoljubivu šidsku varoš da se prehrane – kaže Aničić. – Kada smo pak igrali Puškinovu „Ciganku” u Vinkovcima, ovacije su trajale 15-20 minuta i pokazalo se da za teatar ne važe granice. Inače, trenutno pripremam priču o crncima koji se več predugo u Americi bore za svoja mesto u društvu i samo rečenica dovoljna za poentu, kad izvesnom Afroamerikancu, kako je sad politički korektno reći, kažu: „Hajde da te ubijemo, za tvoje dobro”. 

        Dragoljub Savičin