Sećanja baka Baje na ratna dešavanja u Mošorinu: Svuda smrt, beda, stradanje

Draginja, u Mošorinu poznatija kao Dragica ili baka Baja kaže da je nekoliko ovdašnjih  porodica prošlo  sudbinu progonstva i da su većinom uspeli da prežive rat. Imala je 14 godina kad je dolaskom mađarskih vojnika u Mošorin morala je da se iseli iz svoje kuće i pod pretnjom oružjem krene u neizvesnost.

- Moj otac Đoka Etinski je bio opštinski blagajnik, bio je skroman i vredan čovek kog je poštovalo celo selo. Bio je vrsan matematičar i kao blagajnik je radio 35 godina. Svake godine su ga zvali iz titelske i žabaljske opštine da im pomogne oko svođenja knjiga i završnih računa. Bio je iz siromašne porodice, a kada se oženio, posvetio se stvaranju i izdržavanju svoje porodice, nas petoro dece i supruge – priča baka Baja.

Draginja Milnović  se dobro seća kako je nekim porodicama naređeno da se isele, da bi se u njihovim kućama smestili mađarski vojnici, komanda i slično.

- Kada su Mađari došli, odmah je bilo neprijatno. Prvo veče su napravili spisak porodica koje treba da se isele, išli po ulicama i davali ljudima naređenja da napuste svoje domove. Te ekipe koje su obaveštavale i iseljavale ljude činila su po dva Mađara i jedan Srbin i to su uglavnom bili lokalni Mađari sa kojima smo delili školske klupe, naše komšije. Internirani smo 14. juna 1941. godine, tada smo napustili kuću u Mošorinu, a u našu kuću je policijski narednik Jožef Silak uselio svoju ćerku i zeta – seća se baka.

Krajem oktobra 1944. Idvorci su srdačno ispratili mošorinske porodice koje su se tu sklonile. Sa ruskim vojnicima prelaze Tisu i nastavljaju put ka Mošorinu.

- U Titel je po nas došlo dvoje kola i komšije koje smo sreli kada smo došli u naš Mošorin su nam se obradovale. Ja sam tada, sa 17 godina bila pripadnica SKOJ-a i dobila sam nalog da sa dvoje kolega idem po Mošorinu i obaveštavam mađarske porodice da moraju da napuste kuće u koje su se uselili progonom domaćeg stanovništva. Igrom slučaja, desilo se da baš meni zapadne deo sela u kom je bila moja ulica i moja kuća, te sam se ponovo susrela sa ćerkom jednog od najvećih krvnika Mošorina, Jožefa Silaka, koju je on naselio u našu porodičnu kuću. Prepoznala me je, znala je da je to moja kuća i da su mene i moju porodicu isterali da bi se ona u nju doselila. Nisam želela da je vređam, niti da joj govorim bilo šta loše i pogrdno, samo sam je obavestila da po naređenju moraju da se isele – priča baka Baja.

Iseljeno stanovništvo je prvo transportovano u Titel, gde su žene i deca razdvojeni od muškaraca, žene i nejač su vojnici pustili, dok su muškarci ostavljeni, kao taoci. Kroz nekoliko dana, porodice su ponovo spojene i odvezene u Gardinovce.

- Tu su ubili jednog našeg čoveka, Iliju Kanazira. Bio je mlad, možda je bio godinu dana u braku, bez dece. Dva vojnika su ga ubila nasred ulice, i to ne puškom ili pištoljem, već bajonetima. Boli su ga s leđa, a on je mučenik na svaki ubod jaukao. Mi smo bili zatvoreni u dvorište i mogli smo da čujemo te njegove jauke. Kolima su odvezli telo – priča Draginja kroz suze, drhtavim glasom.

Sin baka Dragice, Svetozar Milnović kaže da je smrt Ilije Kanazira pravi pokazatelj da su mađarski fašisti ubijali ljude i iz ličnih pobuda.

- Kanazira su uzeli na zub zbog sitnice. U njegovoj kući je bila smeštena mađarska komanda i vojnici su jedan dan počeli da vade mlad krompir iz bašte. Kada je video da to rade, on im je rekao da je grehota da vade mlad krompir, kad u podrumu kuće imaju zreo, spreman za upotrebu. Zapamtili su ga i čekali priliku da ga ubiju – priča Bajin sin Svetozar.

Po ubistvu Kanazira sve internirane su usmerili ih ka Dunavu i ukrcali u na malo veći čamac, „deregliju“. Nadzirala su ih tri vojnika i predala u prihvatilište na autokomandi u Beogradu, a zatim se porodice iz Mošorina transportuju po Srbiji. Draginja je sa svojom porodicom prebačena u selo Mustapić, u opštini Kučevo, gde su ostali samo dve nedelje. Njen otac prihvata predlog svog brata da sa porodicom pređe da radi na jednom imanju u Banatu, pod nemačkom okupacijom i komandom.

- To je bila vojna bašta, a kako je bilo letnje vreme, bilo je mnogo posla. Rečeno nam je da ćemo za rad dobiti i neku malu dnevnicu, koja nam je uz proizvode iz bašte koje smo mogli da uzmemo bila dovoljna za preživljavanje. Bili smo tu do jeseni 1941. godine, kada smo došli u Aradac i tada se pojavila želja da se preko Tise vratimo u Mošorin, od kojeg nas je samo reka razdvajala – govori Draginja Milnović.

Draginjina majka odlazi u nemačku komandu da traži papire sa kojima bi svojoj porodici omogućila bezbedan prelazak preko Tise, ali ne uspeva, međutim, tako spasava čitavu porodicu sigurne smrti.

- Službenik koji je radio u nemačkoj komandi saslušao je moju mamu i rekao joj da sačekamo par dana, da čujemo vesti i „da vidimo šta će biti preko, šta će uraditi Ungari“, misleći na Mađare, koji su komandovali Bačkom. Mi smo se primirili, sačekali i tako izbegli sigurnu smrt. Taj čovek je verovatno znao da se sprema racija u Mošorinu i svojim savetom nas spasio – priča Draginja.

Porodica Etinski, kao i ostale porodice smeštene uz obalu Tise, uskoro saznaju vesti o stradanjima u raciji.

- Jedna žena iz Mošorina, koja je bila sa nama u Aradcu pregazila je zaleđenu Tisu i otišla da čuje šta se dešava u Mošorinu i da li ima nekih vesti. Kada se vratila kazala nam je „niko nikuda, strahota Božija, koga stignu – ubijaju“ – priča baka i dodaje da su nakon tog saznanja svi bili potreseni i da se prestalo sa planiranjem povratka u rodno selo.

Po Mošorinu se priča kako je zločinac, mađarski policijski narednik Jožef Silak uspeo da izbegne ruku pravde.

- Silak je izbegao sudbinu fašista koji su zbog svojih zločina streljani odmah po oslobođenju mesta. Pričalo se kako je čovek koji je na smrt osudio mnoge stanovnike Mošorina prebegao u ruske partizane i preživeo rat. Pre tridesetak godina Mošorin su, navodno, posetili Silakovi potomci, koje je zanimalo njihovo poreklo i kuća u kojoj su živeli, te su tako saznali da je ovaj zločinac preživeo i izbegao odgovaranje za počinjene zločine – kaže jedan od meštana Mošorina

Sve do oktobra 1944. i oslobođenja Draginjina porodica živi u Idvoru, gde leti rade sezonske poslove na njivi.

- Kako nismo mogli da radimo zimi, jer je bilo hladno, sa sobom nismo imali zimsku garderobu, otac i majka su odlazili da rade, a sestra i ja smo štrikale, kako bismo ubile vreme. Vremenom se pročulo da štrikamo, pa su nam ljudi donosili vunu, da im štrikamo yempere, šalove, čarape i slično. Majka je pravila žižak, pod čijom slabom svetlošću smo sestra i ja štrikale. Jedne večeri su nam na vrata pokucala dva nemačka vojnika, bili smo preplašeni, a oni su samo hteli da vide šta se dešava. Nisu nas vređali, a kroz dva dana su ponovo došli, doneli nam karbit lampe, da ne štrikamo u mraku i vune da napravimo nekoliko stvari za njihove žene i decu – prepričava baka Baja i dodaje da su im za štrikanje vojnici ponudili i novac, ali da ona i sestra nisu želele da prihvate bilo kakvu nadoknadu.

- Ne daj Bože nikome to da preživi, takva crna vremena ne bih poželela ni najgorem neprijatelju. Svuda oko nas smrt, beda, rasulo i stradanje. Mi smo, hvala Bogu, svi ostali na okupu, čitava moja porodica je preživela, vratili smo se u Mošorin i počeli sve iznova. Od članova moje porodice Etinski svi su pomrli, samo sam ja ostala. Udala sam se, rodila četvoro dece i nastavila da živim u Mošorinu – veli Draginja koja je danas baka i prabaka, još vitalna i umna, neguje sećanje na nevino stradale žrtve zla koje je fašistički  režim probudio u ljudima. Štrika i dalje, kao tih davnih godina.

 Srđan Knežević