Raznovrstan životni učinak Režea Lošonca iz Kanjiže

Posle završene osmoljetke u rodnoj varoši i gimnazije u Subotici godinu dana je bio na studijama medicine u Zagrebu, ali ne zato što mu nije išlo nego je iz ličnih razloga prešao za Novi Sad, završio Višu školu za fizičku kulturu, pa 1957. počeo da radi u kanjiškoj Osnovnoj školi „Adi Endre“, gde je kao prosvetni radnik proveo 22 godine najpre kao nastavnik fiskulture i biologije, potom kao direktor, a 1982. godine usledilo je nameštenje u ondašnji SIZ za fizičku kulturu. Nastavio je kao sekretar SOFK-e 12 godina, da bi ga ondašnja opštinska vlast prekomandovala da „napravi reda“ u Predškolskoj ustanovi „Poletarac“. Mesto direktora „Poletarca“ bilo mu je veliki izazov gde je nakon devet godina dočekao penzionisanje sa 65 godina i 43 godine radnog staža.

- Mislim da je ogromna razlika, bez namere da ikoga uvredim, da je u ondašnjoj školi bilo više muškaraca prosvetnih radnika i bilo više reda i discipline. Prosvetari su uživeli veći ugled i autoritet kod dece i roditelja, više poštovanja prosvetnih radnika u društvu. A bilo je i mnogo toga, pa i grešaka. Mislim da je napravljena velika greška kada su u Kanjiži u jednu spojili dve osnovne škole, a rećiću i zašto. Između dve škole uvek je postojalo rivalstvo, ko će bolje rezultate postizati. U rivalstvu se više zahtevalo i od prosvetara i od đaka, da budeš bolji. Tada je u školama bilo više dece, u odeljenjima je bilo 32 učenika, a sada ih je dvadesetak ili manje. Manje je i dece, ali to nije greška škole. Doduše, ima i pozitivnih stvari u obrazovanju, napredovalo se i informatička tehnologija ušla u škole i celokupni obrazovni sistem, a i uslovi su sada mnogo bolji. Mi dugo u kanjiškim školama u to vreme nismo imali nijednu fiskulturnu salu, sada ih ima u svakoj školi, plus sportska hala u Banji - kazuje Lošonc.

Pored rada u prosveti Reže Lošonc je u mlađanim danima 19 godina igrao fudbal u kanjiškom „Potisju“, a iz te uspešne generacije na golu je bio Dimitrije Stojkov Flićo, Ferenc Lacko Taho, Tihamera Doboa Cigonju tada su više znali po nadimku Tihi, pa Ljubomir Sušić Šule, Milorad Macura Maco, Ferenc Nemet Titvi, Jožef Lacko, Petar Nikičić Klinjo, brzonogo desno krilo Ladocki upamćen je kao Lada, pa Petar Avdalović Mujo. Prvu postava sa trenerom Tiborom Bičkeijem je karikaturama ovekovečio slikar Tihamer Dobo Cigonja, a na tablou koji krasi prostorije bifea na stadionu ispod karikatura su zabeleženi samo nadimci provtimaca. U toj generaciji svi su bili iz Kanjiže, za razliku od rezultatski uspešnije generacije koja se od 1970. takmičila u Vojvođanskoj ligi u kojoj je bilo i igrača „sa strane“. Lošonc se po potrebi angažovao i kao rukometni trener rukometašica, potom i rukometaša, a u to vreme Kanjiža je imala jake ekipe u pokrajinskom rangu takmičenja uz izuzetno rivalstvo sa komšijama iz Sente, Ade i Horgoša, u kome se nikada nije unapred moglo naslutiti ko će iz nadigravanja izaći kao pobednik, pred punim tribinama koje je popunjavala publika. Igralo se pod vedrim nebom u centru Kanjiže, gde je inače 1946. godine održano prvo prvenstvo Vojvodine u rukometu.

- Sećam se da je u Kanjiži jednom prilikom gostovala rukometna ekipa iz Niša, sopstvenim vagonom železnicom, a za vreme boravka vagon na stanici bio je gurnut na sporedni kolosek. To je bio kuriozitet, da se iz Niša, dođe na prijateljsku utakmicu u našu varoš -  priča Lošonc.

Finansiranje sporta u Kanjiži je uvek bila posebna problematika, jer novca za sport nikada nije bilo dovoljno, što je prema mišljenju Lošonca bila velika nepravda, pa su se dodatna sredstva tražila u ovdašnjim preduzećima.

Mislim da sam za ono što sam radio i postigao, lično više zadovoljan nego što mi je sredina u kojoj sam radio priznala. Najzadovoljniji sam učinjenim u oblasti sporta i fizičke kulture, gde sam najviše ugradio sebe i za sve što sam činio, osećam se srećnim čovekom. Radio sam ono što sam voleo, a to puno znači, priča Reže Lošonc.

- Da nije bilo Industrije građevinskog materijala „Potisje“ sportski život bi bio siromašniji, a svoj pečat davali su predani sportski entuzijasti poput Mihalja Bičkeija iz Adorjana, Janoš Leko iz Totovog Sela, Šandor Semeš iz Horgoša, Nikola Kojić iz Kanjiže i mnogi drugi. SOFK-a Kanjiže je bila priznata u Vojvodini, poštovao se rad koji smo nesebično ulagali, a bili smo centar za đački sport, radničke i seoske sportske igre, sedište međuopštinskog rukometnog, streljačkog, ribolovačkog, stonoteniskog i potom fudbalskog saveza. Na stogodišnjicu od sličnih manifestacija održanih 1882. godine obnovili smo atletski maraton Horgoš-Kanjiža i plivački maraton na Tisi, što su u to vreme bili među najmasovnijim maratonskim nadmetanjima na prostoru tadašnje Jugoslavije. Podstakli smo na taj način bavljenje rekreativnim aktivnostima u mesnim zajednicama i preduzećima, animirali sportiste iz klubova da učestvuju u maratonima, a na preko 200 adresa širom Jugoslavije pojedinačno ili klubovims slali pozive potencijalnim učesnicima. Ta manifestacija je postala tradcionalna i prerasla u Festival trčanja i plivanja, aktivnih sportista i rekreativaca svih uzrasta - predočava Lošonc, ukazujući da se dešavalo da oni koji su iz opravdanih razloga izostajali, naknadno su dolazili da pretrče stazu između Horgoša i Kanjiže, da bi im se pečatom u takmičarksoj knjižici overilo da su učestvovali.

Iznedrila je Kanjiže više imena za istoriju sporta, jer su sa ovih prostora i porodični koreni teniserke Monike Seleš i fudbalskog stručnjaka Ferenca Aroka, jedini olimpijac od bio je rvač Ferenc Čaba, ali bilo je još uspešnih rvača, fudbalera, kajakaša...

U vreme dok je bio i na rukovodećem položaju u školi i sportu, pa i na dužnosti predsednika Mesne zajednice Kanjiža, izgrađena su u Kanjiži četiri rukometna terena, završena je izgradnja Dom kajakaša na obali Tise, pomerano je fudbalsko igralište da bi se obezbedilo mesto za atletsku stazu, u kompleksu Banje Kanjiža napravljeni su teniski tereni, a bilo je i drugih ulaganja jer je kako veli Lošonc to bio period razvoja sportske infrastrukture.

- Kanjiža je u to vreme imala jaku privredu i mogla je u sportu da nas prati, ali ne i politika - sa penzionerske vremenske distance od skoro dve decenije procenjuje Lošonc.

Predškolska ustanova „Poletarac“, kojom je rukovodio u finišu radne karijere, u svim naseljima kanjiške opštine zbrinjavala je preko 700 dece. Od 13 naselja u opštini vrtiće je imalo 12, u to vreme je uređeno i u zgradi bivše škole otvoreno odeljenje u Malom Pesku,  otvarana su i opremana nova odeljenja vrtića, pa je u Kanjiži otvoreno i posebno odeljenje za decu sa smetnjama u razvoju. Predškolsko vaspitanje u kanjiškoj opštini koje seze sve do pred kraj pretprošlog veka, o čemu svedoči spomen ploča na zgradi gde je biloprvo zabavište, dostiglo je zavidni nivo, u međuvremenu je ustanova „Poletarac“ promenila naziv u „Naši biseri“, a iz perioda kada je direktorovao Reže Lošonc je menifestacija „Lepo je zajedno“ u kojoj učestvuju mališani i njihovi roditelji.

Reže Lošonc je dobitnik najznačajnijeg vojvođanskog priznanja „Jovan Mikić Spartak“ za doprinos razvoju i unapređenju sporta za 1991. godinu, a priznanje mu je odao i bratski grad Kiškunhalaš iz Mađarske.

Tekst i foto: M. Mitrović