Radnička klasa odlazi u raj

Dokumentarni film prati nekadašnje radnike u današnjem tranzicionom srpskom društvu, kroz životnu svakodnevicu petoro bivših radnika u zrenjaninskim privrednim i industrijskim gigantima. Snimljen je kao dokumentarna drama i daje novi pogled na zaboravljene heroje radničke klase, ljude koji su pobedili vreme, sistem, tranziciju i siromaštvo, a čije su životne priče i danas nove, savremene, autentične i trajne.

Dan kasnije, 12. januara, nakon druge projekcije ovog dokumentarca, biće emitovana i priča „Kako je Panta dospeo na kazan”. Reč je o filmskom eseju koji govori o dramatičnoj sudbini Nenada Pantića, alias Panta Šiklja Nafta, jednom od najpoznatijih vojvođanskih avangardnih muzičara i pesnika. Dokumentarna priča prikazuje položaj pojedinca u savremenom srpskom društvu, koje se još uvek bori sa neuspešnom tranzicijom.

Bivši radnik propale Fabrike lekova „Jugoremedija”, izigran od kontroverznih biznismena, ali i takozvanih radničkih lidera, jedan je od simbola stradanja zrenjaninske radničke klase, koje je usledilo nakon 2000. godine i surove tranzicije. Mnoge Zrenjanince je prenerazila činjenica da se među onima koji idu u Narodnu kuhinju po kuvane obroke nalazi i Nenad Pantić, široj javnosti poznatiji kao Panta Šiklja Nafta, čuveni muzičar i zabavljač, čiji su komični tekstovi i interesantni aranžmani decenijama popularni kod publike. Baš zbog svog specifičnog humora Panta je sarađivao sa Rambom Amadeusom, često je gostovao na njegovim koncertima, a na jednom od albuma Antonija Pušića našla se i njihova zajednička pesma. Međutim, iako je pripadnik zrenjaninske rok scene, Panta nije mogao da se izdržava od muzike, već je za život zarađivao kao radnik „Jugoremedije” koja je, u međuvremenu, propala i otišla u stečaj. Od tada, Pantić se, zajedno sa nekoliko stotina kolega iz ove farmaceutske kompanije, našao na ulici.

- Postao sam predstavnik nove sorte ljudi koji su korisnici narodne kuhinje. Klasična sam žrtva tranzicije. Suviše sam star da bi me neko zaposlio, a suviše sam mlad da bih otišao u penziju. Ali, sam zato taman za Narodnu kuhinju – poručuje Nenad Pantić i naglašava da ga nije sramota što mora ići pred narodni kazan, jer je izgubio posao, ne svojom krivicom.

Ž. B.