RADIVOJE OPRA, STOGODIŠNJI TITELJANIN: Jasna sećanja na RACIJU Pogrom niko nije mogao da nasluti

- Moj stric je bio činovnik u Beogradu, pa sam sa 11 godina otišao kod njega, upisao sam Drugu mušku realnu gimnaziju (danas Filološka gimnazija) - priča deda Rada i dodaje kako se za Beograd plovilo lađom, pa se nakon Knićanina, Slankamena, Belegiša, Novog Sada i Banovaca dolazilo do Zemuna i Beograda. Nekoliko dana pred bombardovanje Radu i njegove školske drugove šalju kućama, te se on lađom vraća u Titel.

- Sećam se da sam se vratio kući i da je već sutradan, 6. aprila 1941. bombardovan Beograd. Detonacije su bile toliko jake, da su se na kućama u Titelu tresli svi prozori. To je bilo strašno – priča deda Radivoje.

Ono što u Radivoju i danas budi nemir jeste sećanje na akciju mađarske vojske, raciju koja je na teritoriji opštine Titel počela na Badnji dan 1942. godine i trajala nekoliko dana.

- Sećam se da je kod nas, pred našu krsnu slavu Svetog Stefana, došao prota Georgije Parabućski, da sveti vodicu i da je pričao sa nama o opasnosti koja može sve da nas zatekne. Niko nije mogao da nasluti i da očekuje taj pogrom i sve što se desilo. Na dan naše slave, protu Parabućskog su uhapsili, odveli ga na mošorinsku skelu i tamo ga streljali. Osim njega stradalo je još mnogo ljudi. Mi smo imali komšije, braću Vengecove, koji su bili ribari i lepo smo živeli sa njima, i zahvaljujući njima i našem prijateljstvu, spasili se stradanja – priča deda Rada.

Kako kaže, vest o ubistvima se širila šapatom kroz čitav Titel, ljudi su se plašili za svoju bezbednost jer su u svakom trenutku mogli biti uhapšeni bez ikakvog razloga.

- Dolazio nam je jedan rođak, čika Rada Čavić, koji je radio na mostogradnji i popravljao most na Tisi koji je bio srušen, a kako se radilo i danju i noću on je mogao da se kreće, pa nas je obaveštavao usput, vraćajući se sa posla. Jednom je tiho zakucao na vrata i samo šapatom rekao „Ubijaju, pod led stavljaju. Ubijaju svaku noć”. I tako je i bilo, ubijali su svuda, gde god stignu, bez razloga, optužbe i suda – priča stogodišnji Titeljanin.

Porodica Opra bila je jedna od onih koje su za vreme fašističke vlasti proterane iz svojih kuća, pa su tako smeštaj pronašli u Irigu, kod jedne porodice koja im je otvorila vrata svog doma. Mnogi su po povratku zatekli svoje kuće opljačkane.

Radivoj Opra bio je među 50 Titeljana koji su 1944. godine uhapšeni i odvedeni za Sombor, te upućeni u radni logor kod Linca u Austriji. Tu su šest meseci kopali rovove za nemačku armiju. Tu mu je znanje nemačkog i francuskog pomoglo da sebi olakša položaj. Od kuće su mu poslali rečnike, pa je radio kao prevodilac. Od Titeljana sa kojima je bio u logoru, niko nije stradao i svi su se vratili u svoje rodno mesto. Posle rata Radivoje završava gimnaziju i upisuje studije veterine u Beogradu, gde upoznaje legendarnog Borislava Boru Stankovića, košarkaša i trenera.

Radivoje je imao tu priliku da uživa i u gledanju igre čuvenog Moše Marjanovića, jednog od najboljih fudbalera u istoriji našeg sporta.

-  Gledao sam utakmice BSK-a i Jugoslavije, sećam se da je igralište bilo ograđeno drvenom tarabom, a mi, dečurlija, smo se penjali da virimo preko nje, kako bismo gledali utakmicu. Moša je bio sjajan fudbaler, to kako je on igrao ne može da se opiše rečima. On je i živeo u ulici kojom smo svakodnevno išli na putu do gimnazije i često smo mogli da ga vidimo i sretnemo, pa smo zbog toga bili veoma srećni – kaže Opra.

Kao veterinar posle rata radio je u Begeču i Žablju. U rodni Titel se vratio devedesetih, a kada mu je pre tri godine preminula supruga, u Titelu mu se pridružio i sin Dušan, koji se sa svojom porodicom preselio iz Žablja, kako bi brinuo o svom ocu. Ova ugledna Titelska porodica u svojoj istoriji imala je i jednog predsednika opštine, što je nekada bila veoma važna funkcija.

- Moj deda Emil je bio knez, to je kao danas predsednik opštine, bio je vrlo školovan, išao je u nemačku školu i insistirao je da znamo i učimo nemački. Tako sam i ja naučio kod profesora Gutvajna iz Titela. Bili smo vredna porodica, nekada smo imali 1200 čokota u vinogradima, a u buradima je bilo oko hiljadu litara vina i nikad nam vino nije propalo, niti se pokvarilo – kaže deda Rada kroz osmeh.

Deda Rada je prošle godine napunio 100 godina, a pamćenje ga i dalje služi odlično, uvek nasmejan i raspoložen za priču i šalu ima da kaže još mnogo toga, ali ćemo to ostaviti za neki njegov sledeći rođendan.

Srđan Knežević