Posle kruzera Nemanju Milojevića korona usidrila u Panonskom moru
Odlazili su nevoljnici iz krševih i zabitih krajeva odvajkada, ali migracije od onomad nisu zaobišle ni plodnu Bačku, pa su već u okviru prvog talasa gastarbajtera od kraja šezdesetih godina s pasošem krenule da rade, a ne uživaju u kulturno-istorijskoj patini Zapada (neki dobacili čak do SAD i Kanade te Australije i Novog Zelanda) i stotine žitelja Temerina i atara.
Bilo je među njima dosta onih koji su rano odustali od skamija, ali i vrsnih majstora raznih fela, koji su, pokazalo se, stekli u mesnoj školi za KV radnike umeća vredna maraka, šilinga, franaka, evra... Pridružili su im se kasnije i brojni lekari, medicinsko osoblje ili inženjeri, a brojni su se zaustavili već u komšijskoj Mađarskoj. No, i oni koji su se okućili „preko grane”, gotovo obavezno pred božićne i novogodišnje praznike hrle u zavičaj.
Došla nova vremena, pa umesto na gradilištima i po fabrikama, nove generacije poliglota, koje barataju engleskim, francuskim ili nemačkim jezikom, postaju deo posade na luksuznim brodovima što plove velikim evropskim rekama, Mediteranom, Atlantikom ili Pacifikom. Nažalost, početkom 2020. korona je mnogima drastično poremetila planove, prepolovila dobru zaradu, pa su, uz mnogo teškoća zbog desetkovanja avio-saobraćaja, uspeli da se proletos nekako dokopaju kuće.
Među njima je i mladi Temerinac Nemanja Milojević (33), koji je, posle nekoliko godina rada po kafićima na Crnogorskom primorju, prihvatio ponudu koja se ne odbija i 2012. ukrcao se u Malagi na kruzer s 3.000 putnika i tek upola manje članova posade. Upamtio je napamet tada pređenu rutu: karipske luke, Barbados, Devičanska ostrva, Portoriko i naročito Sent Martin, ostrvo s 30.000 stanovnika i neverovatnih 170 nacija, koji su pod nadležnošću Francuske i Holandije. Odmah se morao navići i na potonji „red vožnje”: osam meseci rada, pa tri-četiri odmora.
Ipak, stekao je poverenje nadležnih ljudi kompanija, pa se ubrzo ukrcao u Čivitivekiji, kod Rima, plovio ka Siciliji, Španiji, Gibraltaru i tako sve do Teksasa. Odatle sedam dan do Jamajke, Belizea, Gvatemale, Hondurasa, Sent Tomasa i Sent Lucije. Sledeći put je pak krenuo iz Sautemptona, obišao Island i veliki deo Skandinavije, Kopenhagen, Oslo, Helsinki, Malme, Talin u Estoniji i Sankt Peterburg u Rusiji. Nije mu smetala nešto hladnija klima jer je mesečna plata konobara između dve i tri hiljade dolara.
Za osam godina po kruzerima Nemanja je mogao komotno da postane i licencirani profesor geografije, ali i da nauči da je krstarenje romantično samo za goste, dok u sve tri smene osoblje treba da putnicima obezbedi, kad se vrate nakon šetnje po kopnu, svu plaćenu i obećanu udobnost.
Dakle, kuvari, konobari i njihovi pomoćnici, sobarice i „sitni” menadžeri, angažovani sa svih kontinenata, retko i pomišljaju na sindikalna prava.
Smrzavao se i pržio Nemanja, ali najviše „primio” na Karibe, njihove divne pejzaže, klimu, sjajnu muziku i dobre ljude, kao i one kod kuće, pa nije slučajno tu upoznao buduću suprugu, ženu s Jamajke Trejsi Taveras, koja je na brodu radila slične poslove kao i on. Ali...
– Ne sluteći pandemiju, u jesen prošle godine otisnuo sam se na novu turu duž obala Amerike, ali sve je to u februaru virus zaustavio i brod je ukotvljen u karantinu nasred okeana. Turisti su evakuisani, a posada, uprkos ozbiljnim simpotomima i mnogim žrtvama, jedva dočekala odlazak na aerodrome i nakon toga let za Skoplje, dok nam je zarada drastistično umanjena – jetko će Milojević.
S Trejsi je u međuvremenu stekao ćerku Milu, koja u junu puni četiri godine, a mali Maksim u martu dve. Svi su u Temerinu, u velikoj porodičnoj kući, u koju je uložio svu ušteđevinu od više desetina hiljada dolara da bi uveo centralno grejanje, zamenio vrata i prozore, sredio fasadu i pripremio kafić za neka bolja vremena. Istovremeno gaji koke nosilje, ali planira da još neku godina plovi Sredozemljem.
– Došla sam pre četiri godine u Temerin, malo, mirno mesto, ali meni nepoznatih ljudi – ističe gospođa Milojević. – Bilo im je čudno kad me vide i čuju u radnjama, na pijaci ili centru grada. Nisam znala srpski jezik, pa su mi u početku pomagali Nemanjini prijatelji i susetka Vera Jerković koja je s mužem Draganom 39 godina radila u Johanesburgu. Teško je bilo bez Nemanje, ali moramo misliti na budućnost naše porodice. Pre tri godine smo se venčali, a kumovi su bili komšije Ana Čepić i Nikola Samojlović.
Ćerka Mila je izuzetno ovladala srpskim jezikom, ide u vrtić, pa podučava mamu i brata. Milojevići su u svojoj letnjoj bašti počeli priređivati zabavne večeri uz muziku Boba Marlija, pileća krilca i svinjski roštilj po karipskim receptima, različite salata i voćne koktele. Naravno, po vojvođanskim merilima, dakle „na metar”.
Mile Milojević