Porodica Žegarac život u gradu zamenila onim u selu

Šest godina kasnije kažu da se nisu pokajali ni jednog trenutka zbog svoje odluke i da u Tarašu uživaju sa svojom decom.

– Iz Taraša sam se udala u Zrenjaninu, a posle dve godine života u gradu odlučili smo da se vratimo u moje rodno selo. Kupili smo kuću i

počeli da se bavimo poljoprivredom. Dali smo sebi neki rok od deset godina, da vidimo hoćemo li uspeti. I posle ovih šest sigurna sam da jesmo i da je Taraš mesto u kojem ostajemo – priča Dragana Žegarac.

Počeli su skromno. Nešto zemlje su kupili, nešto uzeli u zakup i krenuli u poljoprivredne vode.

– Mi smo i ratari i povrtari. Proizvodnja nam je na otvorenom. Proizvodimo crni i beli luk, krompir, kupus, boraniju, pasulj, krastavce kornišone i salatare, ludaje, grašak, spanać… Suprug je insistirao da imamo i stoku. Probali smo sa ovcama, nismo bili zadovoljni, sad imamo krave i telad – ističe Dragana.

Iako je odrasla na selu, Dragana mnoge stvari nije ni znala niti radila.

– Prvi put u životu sam telila kravu. Jako sam se uplašila, a sad već to radim bez ikakvih problema. Život na selu nije lak. Najveći deo poslova radimo sami, jer ovde teško nalazimo sezonske radnike. Naše proizvode prodajemo na zrenjaninskoj pijaci. Treba obrati, pripremiti, spakovati… I stoka traži svoje. Za nas nema pauze. Uhvatimo predah od polovine decembra do polovine januara i onda ispočetka. Nekad je baš teško, ali se nikada nismo pokajali – priznaje naša sagovornica.

Žegarčevi imaju puno planova. Kuća koju su kupili je prava seoska, ali i ona već ima dosta godina.

– Planiramo da malo sredimo kuću ali, pre svega, da napravimo dobru veliku štalu, jer u stočarstvu vidimo šansu. Prijavljujemo se na sve moguće konkurse, negde prođemo, negde ne, ali samo tako možemo da investiramo – objašnjava Dragana.

Osim redovnih poslova, ona deo svog vremena potroši i u borbi za bolje uslove života na selu.

– Danas Taraš izgleda mnogo drugačije nego kad smo se mi vratili. Ima mnogo mladih, porodice imaju po dvoje, troje, pa i četvoro dece. Hteli su da nam zatvore školu jer nije bilo dovoljno đaka, a sada ih ima toliko da nema razloga za brigu. Izborili smo se, pre svega mame, za vrtić za mališane od tri i po do pet godina. Pomogao nam je i UNICEF. Sada u vrtiću ima 20 mališana, 16 devojčica i četiri dečaka. U selu može jako lepo da se živi i mnogi bi se mladi vratili, a neki koji razmišljaju da odu verovatno bi ostali. Samo im je potreban vetar u leđa, nešto od čega bi počeli. Zato se borimo i dalje. Izborili smo se i za skelu koja je nama Tarašanima život. Ali, ne stajemo, idemo dalje. Već imamo plan šta ćemo, ali o tome kad dođe vreme – završava razgovor Dragana Žegarac.

Ž. Balaban