Pola veka karijere Milorada Mitrovića, doajena redakcije Dnevnika

Predan je poslu i danas, pa  iako kaže da je samouk, majstorski je zanat izučio. Formalno dopisnik iz Kanjiže, pokriva dve trećine Vojvodine jer mu je atar „tesan” za svu radoznalost koja ga krasi, a ne može ni na odmor da ode, a ne pošalje članak negde iz Evrope, gde se zatekne o svom trošku.

– Kad sam krenuo u prvi razred srednje škole 1969. objavio sam prvu vest u inđijskoj „Tribini” – da je u Čortanovcima otvoren kiosk „Dnevnika” – i tako odredio sebi za budućnost – priča s osmehom kolega. – Kasnije sam radio za „Sremske novine”, Radio Inđiju i u četvrtom razredu počeo da pišem za „Dnevnik” iz Čortanovaca, opštine Inđija i posle mature putovao po Sremu, u Staru Pazovu, Rumu, Pećince…

Mitrović je završio novosadsku Srednju medicinsku školu, Odsek laboratorijski tehničar.

– Nisam se odmah zaposlio u struci, već sam pisao za „Sremske“, „Dnevnik“ i beogradski „Sport“ i 1977, nakon vojske, otišao po konkursu da proleterski radim u fočanskom Regionalnom medicinskom centru 11 meseci. Odatle sam „proleterski”, na konkurs dospeo u Kanjižu, koja je bliže mom rodnom mestu, pa tu i ostao – priča naš dopisnik.

Iz zavičaja je punio za naš list rubriku „Naši reporteri Vojvodinom ravnom“ iz Čortanovaca, Beške, Krčedina, a o radnoj akciji „Sutjeska” iz Foče, poslao je celu stranu o novosadskoj brigadi.

– Kad sam došao u Kanjižu, postao sam dopisnik, najpre honorarno iz Kanjiže za podlistak „Potisje” u „Dnevniku”, koji je pokrivao opštine Ada, Senta, Čoka i Kanjiža, a potom još pet opština severnog Potisja.

Mitrović je kriv za termin „novinarska kamila”. Naime, zvao ga je novinar RTS-a da pita je li zaista podivljali mačak izgrebao tri kere u ataru Banatskog Aranđelova, što su mu pričali lovci, a on to napisao.

– Ako je bilo u novinama, nema greške. Što bi ljudi lagali. Pita usput šta ima novo i ja kažem da sam baš poslao članak o farmi kamila, koja je između Srpskog Krstura i Đale. Otkud tu? Kupila ih 50 Cica, direktorka marketinga banje Kanjiža, kad je bila sa Đinđićem i delegacijom u Dubaiju. Drugi kolega sve poverovao, odmah dogovorio s redakcijom prilog, a kad sam mu rekao da sam se zezao, samo je kiselo procedio: „Al’ ti je štos!“

Iako je odnedavno u penziji, „Dnevnik” nije mogao dozvoliti da ostane bez Mitrovića, te je opet član redakcije.

Više od 11 godina je paralelno bio dopisnik iz Kanjiže i radio u mesnom Domu zdravlja. Dilemu: laborant ili novinar, razrešio je 1. jula 1989, kad je dobio stalno zaposlenje u „Dnevniku“.

– Razmišljao sam o tome da li da i dalje brojim krvna zrnca i radim biohemijske analize ili analiziram zbivanja u sredini u kojoj živim. Jača je bila ljubav prema novinarstvu – ili zavisnost – dosta sam pisao i mogao dobiti honorar od oko polovine moje plate u Domu zdravlja, što je danas za honorarce gotovo nezamislivo.

I u srednjoj školi je imao dilemu, te je na jednom pismenom zadatku iz srpskog jezika napisao da želi da bude novinar, ali će verovatno biti i dobar laborant, ako u tome ostane. Tako je i bilo.

– Važio sam za dobrog laboranta, ali problem je bio što istog dana, kad završim posao, žurim na događaj koji počinje u podne – seća se kolega. – Dešavalo se da iz laboratorije u Banji oko 7 ujutru u apartmanu vadim krv Nikoli Kmeziću, u dva mandata pokrajinskom premijeru i njegovoj supruzi, a već u pola 9 ga u poseti Domu zdravlja slikam za novine.

Sever Potisja je širok teren, slovi za mirnu višenacionalnu sredinu i Mitrović se dobro snašao. Tokom inflacije i društvenih previranja, podlistak „Potisje“ je ugašen. Bilo je i partijskih pritisaka, ali je ostao dosledan sebi – šta pošalje redakciji, to je tako. Jednom je poslao izveštaj iz Opštinskog komiteta SK, gde je tražena odgovornost učesnika u gradnji Fabrike izolacionog materijala FIM.

– Mesni funkcioneri odu ujutro u Novi Sad kod finansijera, a pošto nisu pročitali „Dnevnik”, investitori ih pitaju zašto su došli kad piše u novinama da se traži njihova odgovornost. Zvali iz Komiteta da demantujem, jer nisam dobro izveo zaključke sednice, a ja kažem da znam šta sam čuo. Napišem izjavu predsedniku Komiteta, sekretar ne sme da je primi, pa je pošaljem preporučenom poštom. Redakcija me je i tad podržala i demantija nije bilo.

Nema evidenciju o tome koliko tekstova je napisao, ali supruga Irena stalno negoduje jer je plakare u predsoblju blokirao svojom arhivom.

– Serijal „Razgovori na sokaku”, reportaže mahom o seoskom životu, koja se završila na 100. nastavku ne mojom voljom, priče su koje su mi se urezale i voleo sam da pišem. Posle sam smislio seriju „Kotrljanje ravnicom” o poljoprivrednim gazdinstvima, u kojoj je predstavljen njihov rad, ekonomija poslovanja, iskustva, i, uopšte, prilike na selu.

Njegove reportaže su prepoznatljive po specifičnom stilu, ali i toploj priči, koju Mitrović „izvuče” od svakog sagovornika.

– Ti ljudi žive od povrtarstva, ratarstva, voćarstva ili retkih poljoprivrednih kultura. Vredi znati kako neko živi od dva hektara koje jedino ima, kao što je plantaža šipaka u Salašu Noćajskom, ili čovek koji je pre nekoliko godina zasadio šipkom 30 hektara na severu Banata, pa dodao još 20, ili onima koji na malo zemlje pod plastenikom gaje povrće. U Sremu neki drže i po 40 hektara duvana sorte „viryinija“. Svako ima svoju priču, koje može biti poučna i korisna – veli Mitrović.

Razgovarao je i s poznatim ličnostima, poput princa Tomislava Karađorđevića i prestolonaslednika Austrougarske Ota fon Habzburga, ali i s najstarijim Srbinom u Mađarskoj Milanom Petkovim (105) iz Deske.

– I kad turistički odem u inostranstvo, svuda je prilika da se nešto napiše – smatra Mitrović. – Odem na letovanje u Kupare, posle 40 godina svratim u Dubrovnik, pišem o kruzerima i setim se da mi je načelnik policije Kanjiže svojevremeno, kad se nešto događalo, govorio: „Znaš šta, stari, sad je najbolje da nedelju dana odeš na Babin kuk“. Tako obiđem mesto s ekskluzivnim hotelima, te ispunim njegovu i svoju želju.

Maša Stakić