Penzioneri iz Lovćenca na partiji bilijara i u devetoj deceniji

On dane ne provodi u kući, već mu nije teško da sa prijateljem svrati i do Doma penzionera u Malom Iđošu, gde igraju bilijar, te vode prijateljske razgovore.

Za Đurovića kažu da mu godine ne mogu ništa. Ovaj deka je vitalniji od mnogo mlađih od njega, a osim bilijara, voli da igra i šah, ponekad svrati i na proslave, jer kako kaže živi u drugom selu.

- Nakon privatizacije, slobodno mogu da kažem nepoštene, jer imam godine i iskustvo, sada je drugačije. Od ljudi se moglo nekada naučiti, danas i nije tako- tvrdi Đurović. -Nekada se i znalo kako se poštuju preci, država, kako se brani država, izgrađuje zemlja i nije bilo porodice koja nije učestvovala u izgradnji zemlje i koja nije u Drugom svetskom ratu dala učesnika, invalida ili paloga borca. Nakon privatizacije, zadruge su nestale. Radio sam kao vozač, ali sam se bavio i poljoprivredom, sve do penzije.

Prema njegovim rečima, mnogo ljudi je ostalo bez posla tokom privatizacije, što je bila velika greška. Posledica je da mladi odlaze, a u svakoj drugoj kući živi jedna osoba, do dve ili je prazna.

- Puno je praznih kući, a i ljudi su siromašni - tvrdi Đurović. -Ova Vlada je napravila dosta, hiljade puteva, bolnica, obdaništa, a danas je osnov civilizacije da svi imaju vodu, svetlo i put. Međutim, teško je ugoditi porodici, a ne svetu – zaključuje.

Njegov prijatelj Veselin Đukanović, takođe iz Lovćenca, pedesetsedmogodišnjak, takođe je u penziji, ali invalidskoj, zbog teške saobraćajne nesreće koju je imao.

- I predsednik Opštine Mali Iđoš je upoznat sa mojim slučajem i sve papire sam poslao u Beograd i sad čekam odgovor. Dobio sam potvrdu da sam invalid rada treće kategorije, zatim je firma u kojoj sam radio otišla u stečaj i dobio sam privremenu naknadu- priča Đukanović. -Iskomplikovao se slučaj, iako nisam kriv, ostali učesnici saobraćajke nisu više živi i meni od 14.000 penzije, odbijaju pola, te sam tražio da me toga oslobode, jer živim od svega 7.000 dinara i imam pola jutra zemlje. Gajio sam detelinu, sada sejem ječam. Pomaže mi majka od penzije i držimo krmače. Mučim se.

Đukanović kaže da odgovor iz Beograda čeka već tri meseca, ali da se nada dobrom ishodu.

-Ne mogu ni da radim, jer sam invalid treće kategorije- kaže Đukanović i dodaje da mu jedino preostaje da čeka.

Penzioner Antal Ečke iz Malog Iđoša bio je mehaničar po struci, a svoje penzionerske dane provodi i u šetnju, te smo ga sreli u centru Malog Iđoša.

- Bilo je posla za mehaničare, ima i sada. Mehaničara ne nedostaje u Malom Iđošu, rade dobro i danas ima posla za njih. Operisao sam kičmu tri puta i zato sam morao u penziju. Iako imam 36 godina staža, penzija mi je vrlo mala i teško se živi od nje- kaže Antal.

Ljudi u Malom Iđošu se uglavnom bave poljoprivredom, tvrdi Ečke, jer kaže da fabrika ni nema.

- Najavljuju otvaranje fabrika, ali ne verujem u to. Kažu i da će graditi kanalizaciju, ali mi to ni ne treba, jer imam jamu- kaže Antal. -Veliki problem nam stvara zagađena Krivaja koja širi neopisiv smrad. Za zagađenje je kriva industrija u Bačkoj Topoli koja do 2024. godine ne mora da reši prečistače otpadnih voda. Stanujem na samo oko 20 metara od reke i leti ne možemo da otvorimo prozore.

On napominje da su se nekada kupali u Krivaji, u kojoj danas nema ni ribe, ni žabe, što je potvrda koliko je voda zagađena.

M. Stakić

Foto: R.Hadžić

Projekat „Ostvarivanje javnog interesa u Malom Iđošu” realizuje DVP Produkcija, a sufinansira Opština Mali Iđoš. Stavovi u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.