Paprika mami sinove iz tuđine

Dakle, ko bicikl ne zna da vozi i pliva u mutnoj kanalskoj vodi, ali i skuva paprikaš, može zaboraviti na matičara i porodičan život, manj’ ako se odseli iz varoši. Dok se prve dve stvari moraju naučiti dok o ličnoj karti još ne može ni da se sanja, prosečnog Somborca otac, kum il’ deda obavezan je uputiti u tajne paprikaša, pre svega ribljeg, već po punoletstvu. A za to, sem sveže ribe, paprika mora da bude „onako, jedared“, dakle, prvoklasna.

Zato je sve veća gužva na Bezdanskom putu, na salašu Franje Šimona, koji je ne samo da je odličan proizvođač aleve i ljute paprike već je i njegov kunst pravljenje posebne puder-paprike, koja od prosečnog kuvara stvara pravog majstora. A u taj, po oceni svakog Somborca, cenjeni i ugledni zanat Franja je došao maltene od muke.

– Dugo sam bio bravar na održavanju mašina sad „pokojne“ fabrike hrane „Panonka“, pa nameštaja „Aleksandro“ i kad sam ostao bez posla, prihvatim se na malom komadu od neko pola jutra, proizvodnje lubenica – pripoveda svoje životno priključenije Franja, koji i danas ne odustaje od bravarije, kô i drug Stari. – To trajalo tri godine, dok mi sinovi Damir i Goran, glavni pomoćnici, nisu otišli za Nemačku, pa se „prešaltam“ na papriku u te se pronađem. Pošto nemam mehanizaciju, ljudi mi zemlju uzoru, a ja to posle odradim bravarijom.  Šimon dodaje kojida je uz svoj komadić zemlje „nuz salaš“ uzeo u arendu i susednu njivu od jutro i po plodnog černozema, pa eto većeg posla.

Do sad se, kaže, oslanjao samo na domaće seme, u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo razvijeno, ali ove godine će, uštede radi, probati da poseje i drugu generaciju paprike „katarina“ onako „s tavana“, pa će videti.

– Povezao sam dva zanata, bravariju i paprikariju, te nisam oklevao da, za razliku od brojnih kolega, potpuno pređem na mlevenje paprike u krupari, umesto kamenom, te sam došao do „puder paprike“, čije su čestice daleko manje od one klasične, što se pri kuvanju dalekosežno isplati. Ne samo da se daleko manje paprike stavi već se i mnogo brže raskuva, što je posebno bitno za paprikaš, jer se riblje meso lako prekuva i raspadne. A kakav je paprikaš kad je pašteti sličniji? – pita se Franja, i pokazuje najnoviju mašinsku akviziciju, kruparu s mastodontskim „Severovim“ elektro­motorom.

– Vic i jeste u motoru, dovoljno snažnom i s dovoljnim brojem okretaja da samelje papriku koja može proći kroz sito najmanje granulacije, a onda se posebnim sistemom prikuplja taj fini puder – dodaje tehničke detalje iskusni bravar i paprikar na sve većoj ceni.

Naravno, bravarija mu ne pomaže samo kod krupara već je u skladu s majstorskim umećem i sušara, napravljena od brodskog kontejnera, gde je sve na svom mestu. Pre svega, troslojni zidovi su u crno ofarbani, po dužini okrenuti jugu, da se sunčanim zracima štedi na zagrevanju, dok je peć, koje se zarad čistoće loži spolja, napravljena od rezervoara velikog hidrofora sa složenim sistemom ugrađenih metalnih kutija da bi topao vazduh što lakše cirkulisao. S obzirom na to da je jedan od glavnih problema za proizvodnju paprike vlaga koja se stvara pri sušenju, Franja je osmislio i sistem ventilacije, na stropu kontejnera, gde u jednoj turi stane i do četiri tone paprike, pa dobija prvoklasno osušen proizvod koji je posle lako i obraditi.

– Ručno skidamo peteljke i vadimo semenke, pa je problem kad na red dođe ljuta paprika. Šta da ti kažem, ne daj bože da ruke približiš licu, ima da oslepiš! Iskreno, kad s ljutom paprikom radim, po sedam dana ne smem ženi da priđem – šeretski će Šimon.

Mada posao ne ide loše pošto je na glasu i kod mesara somborskih, pogotovo u doba svinjokolja, Franja ima razloga za nezadovoljstvo. Deca nisu kraj njega, kao odlični fudbaleri zapucali su u beli svet, snašli se, rade, kako kaže, glava ih ne boli.

– Teško ženi i meni palo kad su otišli, ali razumem ih, mladi su, kad će da žive ako ne sad? Što da se pate kod naših privatnika gulikoža kao što im se i otac, pa gledao kad će, i da li uopšte, dobiti bednu a krvavo zarađenu platu. Ipak, kako se poboljšava prodaja, jer najbolja reklama je „od usta do usta“ a svoje paprike se ne stidim, sad i oni razmišljaju o povratku. Naravno, pametni su, znaju da treba uložiti u moderan dizajn, pakovanje, ambalažu, pa se i boljem rezultatu možeš nadati. Da li je to dovoljno da se vrate, ne znam, ali eto, nadam se – ipak se neveselom pričom završi poseta Franji Šimonu, majstoru od mnogo zanata.

Milić Miljenović