Paori priželjkuju rodnu godinu
BEČEJ: Svi sve znaju o poljoprivredi, dele savete iz rukava, a kad treba zasukati iste te rukave, ostaju samo paori i njihove, uglavnom dotrajale mašine. Poljoprivredna sezona iza nas je bila katastrofalna zbog suše, koja je proizvođačima nanela velike štete.
„Suša nas je desetkovala. Kukuruz je najviše stradao. Imam berač kukuruza malog kapaciteta i lane sam za dan napunio 23 bunkera, a ove samo dvadesetak za čitavu berbu. Sejem pomalo soju, suncokret, šećernu repu, sa 30 hektara maka najveći sam proizvođač ove kulture u Srbiji, a posejao sam ove jeseni 60 hektara pšenice“, kaže ugledni novobečejski zemljoradnik Dragan Marčićev. „Kad smo već kod hlebnog zrna, 2000. godine sam za metar dobijao 1.500 dinara, a 17 godina kasnije do 1600 plus PDV. U međuvremenu je sve drastično poskupelo, a onda se nađu pemetne glave i govore nam kako treba da kupujemo njihovo seme, a ne da sejemo pšenicu sa tavana. Kao da mi to ne znamo.“
Letošnja suša ne samo da je sasekla ovogodišnje prinose, već preti da ostavi traga i na narednoj žetvi.
„Vlažnost zemlje je, bar kod nas u Novom Bečeju, mala. Čim se plug spusti malo dublje pri oranju, dolazi se do suve zemlje. Najmanje 200 litara padavina po metru kvadratnom bi trebalo da budu, da bismo imali normalnu proizvodnju. Velike štete imamo i od nesavesnih stočara, koji teraju stada krava i ovaca preko tek iznikle pšenice i tu napasaju svoja grla. Imamo puno šteta i od divljači. Nikog to ne interesuje, a svi su pametni da nam pričaju kako moramo da promenemo način proizvodnje, da imamo viziju i da proizvodimo za poznatog kupca, samo nam niko ne garantuje poznate cene ili daje, kao što je u zemljama okruženja, razumne subvencije“, dodaje Dragan Marčićev, koji je svojevremeno obrađivao 400 hektara, a zbog nagomilanih problema sada je prepolovio površinu.
Istražujući proizvodnju i cene, ekipa stručnjaka je došla do saznanja koja je glavni urednik lista „Gazdinstvo“ Čedomir Keco preneo bečejskim i novobečejskim ratarima.
„Velika količina roda poslednje žetve nije prodata, već je predata na čuvanje. Ispada da se deo tekuće proizvodnje zasniva na robnoj razmeni, koja je karakteristična za prvobitnu rodovsku zajednicu, što ekonomija u svetu odavno ne poznaje. Tačnije, poljoprivrednici se unapred zadužuju sa veštačkim đubretom, semenom, zaštitnim sredstvima, ponegde i dizelom, a onda se robom razdužuju. To je za poljoprivrednika skupo, ali u ovom trenutku je to neminovnost u Srbiji. Kad naiđe sušna godina, kao ova, ti ljudi su u velikom problemu ako im organizator proizvodnje ne napravi ustupak da plate na drugi način“, konstatuje Čedomir Keco.
Znaju poljoprivrednici da moraju da planiraju proizvodnju, da ulažu u agrotehničke mere, ali traže da imaju poznate i zagarantovane cene i da im se obezbedi kupac.
V. Jankov
Dušan Dejanović Žmiga Foto: Dnevnik.rs
Na dinar vrati se 1,9
Dušan Dejanović iz Bečeja obradom 22 hektara pripada grupi srednjih poljoprivrednika i obrađuje isključivo svoju prvoklasnu zemlju.„Sejem tri kulture - kukuruz, pšenicu i suncokret. Po trećinu poseda jedna kultura pokriva i svake godine menjam plodored. Penzija mi omogućava da tokom godine ulažem u ratarsku proizvodnju. Na svaki uloženi dinar, vraća mi se 1,9 dinara. Ove godine sam proizveo sedam vagona robe, ostvario oko dva miliona dinara, a da sam radio zemlju u zakupu, bio bih na „pozitivnoj nuli“, jer je kukuruz strahovito podbacio. Primetio sam, radeći u ataru, da je ove jeseni posejano više pšenice. Sve se zeleni, a to nagoveštava njenu nisku cenu, a kad je ona niska, onda su i cene ostalih proizvoda niske“, pribojava se Dušan Dejanović Žmiga.
