OBNOVLJENA KUĆA VELJKA PETROVIĆA Novi vlasnik podigao po uzoru na staro

Ako je za utehu, mada „viđena“ za potpuni nestanak, rodna kuća jednog od najvećih srpskih, a zasigurno najznačajnijeg vojvođanskog pripovedača, Veljka Petrovića, donekle je izbegla tu sudbinu, pre svega zbog svesti novog vlasnika ovog objekta, ali i svojevremene, poslednjih nekoliko godina gotovo neprimetne, odlučne reakcije za Sombor nadležnog Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Naime, kuća u kojoj je 1884. godine rođen Veljko Petrović u negdanjoj Velikocrkvenoj, a danas ulici imenovanoj upravo po njemu, poslednjih nekoliko decenija prošlog veka bila je u vlasništvu jednog od najbogatijih Somboraca koji je posedovao i ovom zdanju susedni objekat. Odlučan da se „otarasi“ već poprilično derutne kuće velikog pisca, pribegao je tih godina uobičajenoj praksi svih onih koji su bili namerni da eskiviraju odredbe Zakona o zaštiti spomenika kulture, koji je u ovom slučaju bio primenjiv. Jednostavno je kuću prepustio zubu vremena i vremenskih prilika. Nakon urušavanja krova, propadanje rodne kuće Veljka Petrovića je ubrzano, pa je tako ruinirana lako dobila novog vlasnika, pre svega kao građevinski plac u strogom centru grada.

Ipak, u saradnji sa stručnjacima nadležnog zavoda novi vlasnik je pokušao da spasi šta se spasiti dalo, pa je makar, na osnovu dostupne dokumentacije, rekonstruisana spoljašnja fasada i deo unutrašnjosti, te je nakon izgradnje na fasadu kuće postavljena i prigodna spomen- ploča koja obaveštava namernike da je u pitanju mesto na kojem je rođen, ne samo veliki srpski nacionalni radnik sa početka 20. veka, već i autor neprevaziđenih pripovetki „Bunja“, „Salašar“, „Golubica sa crnim crcem“, „Mikošićeve sirene“, „Fedor“, „Stekliš u Ravangradu“, „Moloh“, „Baba Maca“, „Majka Staržinka“...

Svojim književnim delom Petrović je zanavek u srpskoj književnosti ovekovečio Sombor, mentalitet i temperament njegovog nacionalno i religijski šarenolikog stanovništva, običaje, društveni život, arhitekturu, prirodu...a upravo zbog njega je punopravni sinonim za njegov rodni grad Ravangrad. Kao jedan od velikih nacionalnih srpskih radnika, zbog svojih stavova i progona u Austrougarskoj bio je prinuđen da 1911. emigrira u Srbiju, da bi kao novinar i vojnik preživeo Balkanske ratove i, kao član štaba Moravske divizije, Prvi svetski rat i albansku golgotu.

Mada u Beogradu ovenčan slavom velikog književnika, akademika i društvenog radnika, nikada nije krio da mu je želja da večno počinak pronađe upravo u svom rodnom Somboru. „ Idem ja u moju lepu žutu zemlju na ledini Crvenki, daleko i od somborskih varmeđaša i lancoša, a još dalje od ovih živih i mrtvih Beograđana i Novosađana“ bila je želja čika Veljka, kako su ga u Somboru zvali, koja sticajem okolnosti nije bila ispunjena, ali je makar na njegov odar u Aleji velikana beogradskog Novog groblja 1967. godine ipak ostavljena pletena korpa sa pregrštom somborske zemlje.

Tekst i foto: M. Miljenović