Obnavlja se banja u Svetozaru Miletiću

Mesto je svega nekoliko kilometara severozapadno od grada, a njegovi žitelji i stanovnici Sombora često ga zovu Lemeš, po starijem nazivu Nemeš Militič.

Svojevremeno vrlo posećena banja sada već deceijama je zakorovljena i pusta, ali su se preduzetni Lemešani udružili sa prijateljima iz mađarskog sela Bačbokod i osmislili projekat „Razvoj turizma zasnovan na lokalnim kulturnim i prirodnim resursima“ koji je dobio zeleno svetlo programa prekogranične saradnje IPA Mađarska – Srbija, finanisiranog sredstvima Evropske unije. Izvesno je da će do kraja godine biti izrađena studija izvodljivosti o revitalizaciji banje u Svetozar Miletiću kao prvi korak u obnavljanju njenog starog sjaja.

Ukupna vrednost projekta je 193.000 evra od čega Mesna zajednica Svetozar Miletić koristi 100.000 dok je ostatak predviđen za Bačbokod, s tim što je obavezujuće učešće aplikanata od 15 odsto za Lemeš obezbedila somborska lokalna samouprava. Tako je iz gradske kase obezbeđeno 40.000 evra neophodnih za predfinansiranje, koji će biti vraćeni nakon okončanja projekta. Kako kažu u MZ Svetozar Miletić nakon izrade studije izvodljivosti, izradiće se i projektno- tehnička dokumentacija, pa bi se u saradnji sa pokrajinskim sekretarijatima i republičkim ministarstvima uskoro mogao vratiti negdanji izgled Lemeške banje.

A sve je počelo kad su žitelji naselja sitnih plemića, po otkriću podzemne žile kojom kuca vodotok kvalitetom i lekovitošću istovetan onom u čuvenoj mađarskoj banji Harkanj, rešili da iskoriste ovu blagodat. Korišćenje termalnih izvora u organizovanom obliku je započelo još u drugoj polovini 19. veka, pa se kao Lemeška banja pominje prvi put 1888. godine, kraj koje Matias Litvai 1920. otvara bircuz. Preduzimljivi Lemešani formiraju tada  akcionarsko društvo namerno da izgradi impresivnije pravo banjsko lečilište, pa se u njihovo ime župnik Bolto Agatić 1925. godine obraća opštini ne bi li i ona uzela koju akciju i time doprinela izgradnji. Odgovoreno mu je da bi „obštestvo” ipak htelo da pre takve odluke pročešlja postojeće račune, i uveri se u opravdanost celog poduhvata, odnosno u stvarnu lekovitost termalnih izvora smeštenih na potesu prema Stanišiću.

Voda, ali i blato njome vekovima natapano, poslato je na analizu u Kraljevsku hemijsku labaratoriju u Beograd, iz koje je ubrzo i stigla potvrda da se lekovitost izvora tople vode može porediti sa onom u Harkanju, a blata sa blagotvornim parnjakom u Igalu.

Sa ovakvim vetrom u leđa Lemešani su prionuli na posao, pa angažujući somborskog zidarskog preduzimača Miju Štrangarića već 1928. godine po ugledu na palićku Veliku terasu podižu centralnu zgradu čiji sadašnji avetinjski kostur samo podseća na slavne dane. Grade se svlačionice, zida se ciglom i otvoreni bazen iz kojeg danas klasa trska i šaš, a ceo kompleks od 20 hektara se pretvara u pravu botaničku baštu, arboretum.

Nezapamćeno nevreme

Za 16. avgust 1961. godine ubeleženo je da je tačno u pola četiri popodne udarilo do tada neviđeno olujno nevreme. Za samo 12 minuta nevreme je razorilo ne samo banju već i dobar deo sela. Oluja je sve banjske pomoćne zgrade srušila, glavna zgrada je oštećena do neupotrebljivosti, terasa netragom nestala. Narednih godina ništa nije urađeno ne bi li se banja obnovila.

Banja raspolaže u to vreme sa čak 14 betonskih kada, delom za terapije lekovitim blatom, restoranom i velikom terasom, pa ima veliki broj posetilaca u narednim godinama. Za razliku od banje u Čonoplji, ratna i poratna vremena nisu preterano naškodila Lemeškoj banji, pa ceo kompleks i nacionalizaciju doživljava bez nekih većih poremećaja u radu. Hronike beleže i cene sa početka 50-ih godina prošlog veka, kada za kupanje u otvorenom bazenu odrasli moraju da izdvoje 10, a deca upola manje dinara. Bolesnici, a njih je dnevno i preko 70, za blagodat lečenja reumatizma, išijasa i drugih kostoboljnih i kožnih bolesti moraju da izdvoje 24 dinara, ne bi li se balneoterapiji prepustili u banjskim kadama.

Kako je vreme prolazilo, jenjavalo je interesovanje posetilaca sa strane, a kopnila je i volja samih Lemešana da koriste samo spoljni bazen ili da se delimično obnovljeni restoran uzima u povremeni zakup. Ceo kompleks je konačno zakatančen 1972. godine, a da ironija bude veća, skoro deset godina nakon toga završena je izgradnja velikog otvorenog bazena koji nikada nije dobio dozvolu za rad.

M. Miljenović