Obeležena 80. godišnjica deportacije Jevreja iz Zrenjanina i Banata
ZRENJANIN: Komemoracija povodom 80. godišnjice deportacije Jevreja iz Zrenjanina i Banata održana je juče u ovom gradu.
Tom prilikom su, u prisustvu predstavnika Jevrejske opštine Zrenjanin, Grada Zrenjanina i Srednjobanatskog upravnog okruga, sa Pešačkog mosta spušteni venci u Begej, a na pet mesta u gradu su postavljena spomenobeležja „Kamen spoticanja“, autora Guntera Demniga. Ideja je da malo izdignute pločice s imenima žrtava fašizma nateraju prolaznika da spusti pogled i seti se njihovog stradanja.
Obeležja su postavljena na pet mesta u Zrenjaninu. Ona se nalaze u ulici Petra Drapšina 15, za porodicu Elek, zatim u ulici Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića 39, za porodicu Ekštajn, kao i u Svetosavskoj 31, za porodicu Kunstler. Za porodicu Đarfaš, spomen- obeležje je postavljeno na keju 2. oktobra 17. Za jevrejsku porodicu Ivanji obeležje je postavljeno u ulici Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića 47.
-Rekao bih nešto što možda ne očekujete da čujete od mene ovde u Zrenjaninu. Ovog trenutka, juče i sutra, neka deca se dave u moru, beže od nekud, iz Sirije i Avganistana, negde daleko, kao što je Južnoamerikancima bila daleko Srbija, Nemačka i Evropa. Sad ćete reći, kakve to ima veze sa nama. To je svet govorio i o Jevrejima. Ja ovde sada mislim ne samo na sebe, na moje roditelje, babe i dede. Mislim na decu koja se sada dave, u ovom trenutku, dok mi ovde mislimo šta je nekad bilo. Mislim na decu koja nikad neće dobiti kamen spoticanja. Na njihovu dušu – poručio je okupljenima čuveni književnik i prevodilac Ivan Ivanji, koji je rođen u Zrenjaninu.
U Malom salonu Narodnog muzeja otvorena je izložba „Elekova fabrika – 110 godina šećerane u Zrenjaninu“. Izložba prikazuje nasleđe vrsnog stručnjaka za gajenje šećerne repe i njenu preradu, češkog Jevrejina Viktora Eleka, koji je u Veliki Bečkerek pristigao 1911. godine.
Gotovo svi Jevreji iz ovog grada, ali i iz srezova Srpska Crnja i Jaša Tomić, njih više od 1.200, šlepovima su 18. avgusta 1941. deportovani u koncentracioni logor Topovske Šupe u Beogradu. Odatle su neki od njih kasnije prebačeni u logor Sajmište. Prethodno su fašističke okupacione vlasti naredile hapšenje svih Jevreja i njihovo smeštanje u zatvor, u kasarni u ulici Kraljice Marije, kasnije zgradi Poljoprivredne škole. Tamo su se nalazili pod jakom stražom pripadnika SS jedinica.
Jevreji su za Beograd transportovani u dve grupe. Prva grupa, u kojoj su, većinom, bila starija lica, krenula je oko 8 časova, a druga oko 12 časova. Transportovani su prenatrpanim šlepovima, tako da je u njima bilo nesnosno, naročito za stare i bolesne. Osim toga, šlepovi su bili tako pregrejani da su mnoge osobe gubile svest, dok su neki već tokom plovidbe umrli.
Nakon zrenjaninskog egzodusa, najmasovnijeg u ovom gradu tokom ratnog perioda, nestala je cela jevrejska populacija, jer najveći deo pripadnika tog naroda nikada nije izašao iz logora smrti. U gradu je ostalo svega 38 Jevreja, mahom onih koji su se krili ili živeli s lažnim dokumentima. Njihovih rođaka i potomaka, kao i potomaka stradalih sunarodnika, okupljenih oko Jevrejske opštine, danas u Zrenjaninu živi nešto više od stotinu.
Ž. Balaban