Šetnja čortanovačkom šumom Mihaljevac: Kroz Dabar do Kozarice i plaže „Varljivo leto 68“

Još od malih nogu najbliža prečica vodila je kroz prolaz Dabar ili Garavim putem, koji nije kao nekad, jer je izbetoniran, a iznenađujuće Dabar je prohodan, bez šipražja, kojim zna da obraste.

Prečicom kroz Dabar smo kao osnovci s proleća, pa do kraja školske godine, redovno utorkom i četvrtkom odlazili na izlete na Kozaricu, na igru i uživancije u prirodi.

Lokalitet Dabar je označen tablom, tamo gde se završava na izlasku na put gde se desno skreće u podvožnjak ispod železničke pruge, kojom sada ne idu vozovi, jer nedaleko odatle su dva novoprobijena tunela i gradilište vijadukta buduće brze pruge, a levo se putem od tucanika na ovaj deo Kozarice izlazi na proplanak na kojem se nalazi sveti izvor Savinac.

Nažalost, izvor Savinac, gde su u prošlosti u 13.veku boravili i pitke vode pili Sveti Sava i Sveti Arsenije Sremac, a kasnije bio i boravište Zmaj Ognjenog Vuka, vojvode Jovana Monasterlije (1660 -1706) i mitropolita Stratimirovića, presahnuo je. Savinac je obnovljen 2006. godine, kako je zabeleženo „srpskom narodu na čast i spomen ostavljen”. Čijom zaslugom je obnovljen ne može se pročitati jer jer taj deo ploče izgreban, ali vidljivi su nazivi firmi priložnika i da su majstorske radove izveli Milivoj Malešević, Ilija Mitrović i slikar Živko Radivojević.

Zna se da je na ovom mestu početkom 13. veka boravio Sveti Sava, odakle je prešao Dunav i kod manastira Kovilj, izmirio svog brata Stefana Prvovenčanog i ugarskog kralja Andriju Drugog. U neposrednoj blizini na lokalitetu Dabar, u to vreme rođen je Arsenije Prvi Sremac, drugi arhiepiskop srpski, koji je na tronu Srpske pravoslavne crkve nasledio Svetog Savu. 

Niže, ispod sada već bivše pruge, kraj planinarskog doma na Kozarici još se drži izvor „Četiri kamena”, ali uz nešto tanji mlaz hladne pitke vode. Pre pola veka kada mi je majka Ruža duže vreme bila u bolnici u Novom Sadu, odatle sam joj sa izvora nosio vodu za piće, jer nije podnosila hlorisanu iz česme gradskog vodovoda.  Planinarski dom Kozarica, pravi je raritet na fruškogorskim obroncima, u srcu šume Mihaljevac koja se prostire na oko 220 hektara, jer se nalazi na nadmorskoj visini od svega 84 metara. Zbog te činjenice, ovo je planinarski dom podignut na najnižoj nadmorskoj visini na svetu! Zdanje koriste za okupljanje i aktivnosti članovi Planinarskog kluba „Železničar” iz Inđije i nema stalnu posadu, ali nekada je tu radio restoran sa dobrom ponudom gurmanluka.

Predah uz pivo i čašicu razgovora na terasi Kluba „Ferijalac”, jedinog ugostiteljskog lokala koji ovde radi preko cele godine, a svojevremeno je ovde u srcu Dunavske rivijere bilo sedam restorana, plus Hotel „Dunav”. Za ugođaj gostiju trude se Tanja Arsenović i Zoran Petrović, a oni na okrepljenje dolaze na riblje specijalitete ili roštilj.

- Riba je isključivo iz Dunava i snabdeva nas alas Rade Cucin iz Beške. Dobra riblja čorba spravlja se od bar pet vrsta ribe: šarana, soma, štuke, smuđa, tolstolobika i bele ribe. Čorba je najbolja kada ima što više vrsta ribe - kategoričan je Zoran Petrović.

Putem koji nije ništa bolji nego pre, uzvodno se stiže do plaže, koja je oduvek bila prelepa i nalazi se tačno na 1522. kilometru Dunava, a pošto su na njoj snimane scene kultnog filma „Varljivo leto 68”, sada već upokojenog reditelja Gorana Paskaljevića, kasnije je nazvana po filmu snimljenom 1984. Plažu je krasilo impozantno stablo vrbe, nazvano „Vrbom ljubavi”, pa je tako bila i obeležena.

Međutim, vreme je učinilo svoje pa je krošnja vrbe, popustila pod teretom godina, posečena, a natpis „Vrba ljubavi” je neko premestio na drugu vrbu na obali reke, nekoliko stotina metara nizvodno. Na plaži „Verljivo leto 68” stasale su neke nove mlađe vrbe, postavljeno je i nekoliko stolova sa klupama, razapeta je odbojkaška mreža na pesku, ali već na prvi pogled utisak je da je jedno vreme bilo „čuvara plaže”, ali kao da ga više nema, ili bi mogao biti revnosniji. 

Prethodnih nekoliko decenija revnosnim se nisu pokazali vlasnici i korisnici mnogih objekata. Nadomak plaže „Varljivo leto 68” s jedne strane je devastirani nekadašnji restoran „Barka”, a s druge je propast doživeo „Plavi Dunav”. Naviše, dotrajalim asfaltom se ide prema nekadašnjoj železničkoj stanici Čortanovci -Dunav, na kojoj se nekada izlazili izletnici koji su dolazili iz pravca Novog Sada i Beograda. Te stanice više nema, niti će je više biti, pošto su se tu već uzdigli novi vijadukti brze pruge, pa se sada ovde može dolaziti samo drumom. Iz pravca Sremskih Karlovaca mnogi koriste put uz gradilište pruge, ili put iz pravca Vile Stanković koji je obnovljen do doskorašnje stanice Čortanovci-Dunav, a vikendaši i ljubitelji Dunava nadaju se da će se obnoviti i ostatak puta.

Skrenem usput da vidim u kakvom je stanju nekadašnji Hotel „Dunav”. Totalno upropašćen i samo je ruina zarasla u korov i šiblje. Nemoguće je i prići, najbolje zaobići! A nekada se ovde rado dolazilo. Tu je pevala kraljica narodnog melosa Silvana Armenulić, jedno vreme se iz Novog Sada i okoline dolazilo u provod u diskoteku. Pružao je hotel i utočište izbeglicama, dok se nije desio požar, a onda su svi digli ruke od ovog nekada reprezentativnog zdanja. Uzbrdo, lagano savladam kaldrmisani uspon kraj Vile Stanković, pa izbijem na čistinu kroz špalir vikendica, kojih u ataru Čortanovaca ima više nego u selu stanovnika. 

Milorad Mitrović