„Neozbiljni pesimisti“ gaje ozbiljan povrtarski optimizam

Tabloidi, ali i senzacijama ne tako sklone novine i televizije ovu temu su tretirale kao svojevrsni nezabeleženi unikum, a Jezdić preko noći postao marketinški miljenik gotovo svih takozvanih  semenarskih i kuća koje se bave poljoprivrednom hemijom, pa se osnovano sumnja da danas zahvaljujući reklamiranju hibrida kukuruza i herbicida zarađuje daleko više nego od onih nekoliko ari voćnjaka. S druge strane svojevremenoj muzičkoj srpskoj ska-senzaciji, somborskom bendu „Neozbiljni pesimisti“, i pored činjenice da se njena dva člana, frontmen Igor Olujić i bubnjar Davor Demonja petnaestak godina više nego ozbiljno bave povrtarstvom, nije „pisano“ da se i po tome proslave u javnosti, mada nakon nastupa na festivalu„Egzit“ ne ostaju u vojvođanskoj prestonici, već taman stižu u rodni grad ne bi li pustili u pogon svoj sistem navodnjavanja „kap po kap“ u jednom od šest rasadnika u kojima svakodnevno pleve, okopavaju, prskaju, beru...

„Počelo je pre petnaestak godina, ali pre svega iz neke naše ljubavi prema prirodi, a to nam je i struka, a i brate ovde ti je mir i tišina, biljke ne pričaju, ne smaraju...“, smeje se Davor na pitanje kako postižu da ukomponuju muzičarske nastupe i poljoprivredu, ali i potvrđuje da nakon bilo kakve veće mobe organizovane za berbu ili sadnju „padne“ i paprikaš i svirka.

Na plantaži kraj Sombora, u delu atara koji ovdašnji živalj zove Centrala, pričamo samo sa članom ritam sekcije, jednim od dva brata Demonja, obojice članova benda, kojem pomažu sin Lav i kćer Lena, kako sam kaže dve trećine njegovih potomaka. Igor Olujić, pevač i frontmen „Neozbiljnih pesimista“ je (opravdano) odsutan jer kao diplomirani inženjer zaštite bilja, hleb svagdanji zarađuje i u jednom varoškom preduzeću. Razlika između njega i Davora je samo u diplomi, jer bubnjar nije izveo i taj „završni udarac“ u istoj feli visokog obrazovanja. Ipak, sagovornika ne fali, jer je tu i treći ortak u povrtarskom biznisu, Saša Popović, koji je kao tehničar ozvučenja povezan sa bendom, dok mu je vanistitucionalna edukacija za kuvara donela ulogu neprikosnovenog arbitra u najnovijoj proizvodnji ovog zanimljivog trojca, sušenog čeri-paradajza u ulju.

Na kruzer zbog sušare

Kakva je srpska poljoprivreda ne čudi što i ovi momci muku muče sa sredstvima za nove investicije, i to u situaciji kada im ideja ne nedostaje. Najnoviji plan je da ceo bend, u pauzi plasteničke proizvodnje, ode na neki od prekookeanskih kruzera, ne bi li na toj tezgi zaradili dovoljno za kupovinu sušare i realizovali još neki od svojih povrtarskih snova.

„Sve možeš, samo ako se tome posvetiš ozbiljno i odgovorno, pa i nije neki problem da uskladimo posao, svirku, plastenike...“, tvrdi Davor.

„Prvo smo počeli da se bavimo rasadom paradajza i kupusnjača i tu smo, da se ne lažemo, postali ozbiljni igrači na ovom području, pre svega zbog toga što nismo varirali sa kvalitetom, pa ljudi znaju šta kupuju. Dođu, naruče pedesetak il’ isto hiljada strukova rasada, ako nađemo zajedničku matematiku eto i posla...“

Dok šetamo između plastenika, Saša preuzima ulogu vodiča i pojašnjava nam najnoviju tehnologiju plastenika sa dvoslojnom folijom, u kojem kompresor uduvava vazduh između dva sloja plastike, pa ovaj proizvodni pogon, dok se blago leluja, pre deluje kao vodeni krevet nego kao mesto u kojem se trenutno sprema rasad cveća za poznatog kupca. Koliko je ovo ozbiljna proizvodnja svedoči i to što svi plastenici imaju sistem navodnjavanja kap po kap, u svaki je uvedeno grejanje „izvučeno“ iz zajedničke kotlarnice, u uglu imanja, u hladu tridesetak stabala oraha je i nekoliko košnica...

„Pa malo je frka zimi, kad padne jači sneg, onda moramo i noću da dežuramo, ne samo zbog grejanja, već i da povremeno skidamo sneg sa folija kako konstrukcija ne bi poklekla pod težinom“, priča Saša i pojašnjava da, ako je sneg baš uporan, zbog udaljenosti od grada, moraju tokom dana i nekoliko puta da prođu automobilom do plastenika, tek toliko da naprave prtine i da imanje ne ostane zavejano.

Istina, pored plasteničke, „zapatili“ su i proizvodnju na otvorenom, zasadivši ove godine na nekih 20-tak ari paradajz šljivar, koji će pored konzuma, prodavati i kao sušeni čips. Sledeći korak u zaokruživanju ove vrste proizvodnje uslediće uskoro, kad i samo nabave svoju sušaru, pošto trenutno koriste usluge jednog prijatelja u gradu.

„Pre smo bili na drugoj lokaciji, a onda smo u jednom momentu morali da preselimo staklenik ovde, pa smo tu podigli i ostale plastenike, a posle probne, prošlogodišnje proizvodnje nekih 500-tinak teglica sušenog čeri paradajza u mešavini suncokretovog i maslinovog ulja, sad smo odlučili da se upustimo u proizvodnju ozbiljnije količine, pošto smo dobili više nego pohvalne kritike, doduše od drugara i prijatelja koji su probali ovaj delikates u našoj izvedbi.- ozbiljni su optimisti u pogledu svoje povrtarsko“, prehrambene budućnosti Davor i Saša.

Sve je stvar eksperimenta, kažu, pa je iz Davorove prvobitne fascinacije, pa onda i proizvodnje ljutih tropskih i alapenjo papričica, nastala i pikantna kombinacija sušenog čeri paradajza, a sladokuscima će prijati i onaj sa kozijim sirom, mada se na ovome trojka povrtara neće zaustaviti.

Milić Miljenović