„Naš salaš” u Gradini postao oaza bačkog hedonizma garniranog umetničkim šmekom

Ne samo da je začeta urbana legenda da, osim bicikla, svako ovdašnje domaćinstvo, ako želi biti „pravo, somborsko”, mora da ima i slikarski štafelaj, već od nigde zapisane obaveze da štuje umetnost nisu izuzeti ni ugostitelji pa i lokalni salašari, pogotovo oni koji imaju nameru da se bave tzv. etno-turizmom, koji Srbadija sve više otkriva kako korona-panika sve duže traje, a evro i ine granice su sve nepropusnije.

Tako i može da bude da u Gradini, naselju bokor-salaša, ušorenih paorskih gnezda čestitog somborskog bunjevačkog sveta, bude i „Naš salaš”, prvobitno osmišljen i oslikan rukom galeriste i slikara ovdašnjeg Jenea Višinke, pa onda obnoć postane oaza bačkog hedonizma i gurmanluka garniranog mirom ravničarskog beskraja zahvaljujući Dragani Farkaš, ugostiteljki koja je decenijama dočekivala somborske i gostujuće studente balkanskih univerziteta, dakle varoških kafana i restorana.

– Zanimljivo je što sam pre nekih pet godina kupila ovaj salaš, kad sam drugi put u životu uopšte došla u Gradinu, gde do tad nikog nisam znala. Ali, čim sam otvorila kapiju, salaš je kupio mene, a ne ja njega – seća se Dragana i, dok čeka prve goste tog dana, posluje u bašti koja okružuje malo umetničko delo, odnosno „Naš salaš”, i iz kojeg povrće stiže pravo na stolove pred namernike kojih je sve više.

– Od ta doba ambijentu smo dodali mnogo svoga, ali smo se pre svega upoznali s ovdašnjim ljudima, salašarima, od kojih danas većinom i nabavljamo namirnice jer nema ništa bolje od toga kada domaće, dvorišno pile direkt’ s trave ide u supu i rinflajš – kuvarska je filozofija Draganina, kojoj već uveliko stiže odmena u liku njenog sina Aleksandra i snajke Dušanke.

– Kad i pomisli na salaš, čovek pre svega razmišlja o dobroj, zdravoj hrani, koje nema bez poljoprivrede, a mi smo u srcu našeg paorluka, pa i sve što nam treba nabavljamo od komšija s kojima smo se u međuvremenu sprijateljili. Što bih išla u grad da kupim piletinu, ćuretinu, junetinu, svinjetinu ili jagnjetinu, kad su mi tu prve komšije, šta ću na pijaci da kupim sir kad se svako jutro u Gradini pomuzu destine krava, a pogotovo ne moram u radnju po testo kad ih vredne komšinice prave da im ravnog nema – ne propušta da pohvali ovdašnji salašarski svet, koji je, kako to već red nalaže, od prvog dana spreman da u svakom trenutku priskoči u pomoć. – Obično se smatra da je naš salašarski svet malo introvertan i nije rad došljacima, ali, mada nismo poreklom odavde, čim smo kupili salaš, došli su da pitaju mogu li kako pomoći, treba li nam nešto i tako je i danas. Posebno me veseli što su Gradinci svet posvećen zemlji i salašu pa, za razliku od sela, a bogami i drugih salaša, ovdašnji mladi ne napuštaju dedovinu i očevinu, ostaju ovde, pa i moj Aleksandar ima s kim da sarađuje i da „se pazi”, kako se to već kaže za odlične komšijske odnose.

Salaš, pogotovo njegova unutrašnjost, „skockan” je po starinski a pride je i prava slikarska galerija, pa posetiocima i nepca i „očinji vid” uživaju, o čemu se pođednako vodi računa jer zna Dragana da samo opušten čovek može potpuno uživati u gastronomiji. Jelovnik i vinska karta su takođe prilagođeni ambijentu, pa se najčešće traže domaća jela i na samom salašu spravljeni sokovi, voćni i vinski destilati, ali i pekmezi, sitni kolači...

– Naravno da je jelovnik naš, ovdašnji, kontinentalni, ali svakako je specijalitet pravi bački ručak, kojem su uvertira kulen, kobasica, šunka, slanina s domaćim tvrdim sirevima, a zapravo počinje morčijom supom, nastavlja se rinflajšom sa sosovima, pa ide juneći paprikaš, punjeno i pohovano đureće i pileće meso, te makovnjače, štrudle od višnje, oraha... sve što je kadgod činilo svečani nedeljni salašarski ručak, kojem, ubeđena sam, ravnog nema ni po ukusu ni po balansiranosti namirnica – kuvarski je kredo porodice Farkaš.

Mada je postao opšteprihvaćeni „narativ” da je pandemija korone svojevrsna šansa srpskog turizma, prolećno „zaključavanje” i kasnija ograničenja u broju gostiju i radnom vremenu unazadila su i etno-turizam, pa i „Naš salaš”. Planova su Dragana i njeni Saša i Duška imali i za ovu godinu, hteli su na salašu da niknu i pansioni (koje imaju u varoši), da bi gostima na jednom mestu pružili i gurmanski i smeštajni užitak, ali...

– Lepo što je država probala da pomogne i ljudima u ugostiteljstvu i turizmu, ali ta pomoć je bila usmerena pre svega za poreske i obaveze doprinosa i zdravstvenog osiguranja, a mi smo ih i sami izmirili, bez dana kašnjenja, pa je ispalo da smo novce spremne za investiciju potrošili na poštivanje zakona, a onda se videlo da je moglo drugačije – vajka se Dragana, ali ne žali što su izgubili jednu godinu razvoja posla za koji se u mladosti školovala, i u kojem je sin odmalena, i ne nameravaju ga napustiti.

        Milić Miljenović