Na palanačkoj Raveni u Bagremari bilo sveta i iz okolnih sela

Na Sretenje Gospodnje, onomade, 15. februara u „Bagremari“, šumi koja počinje odmah na ivici varoši, pa se širi prema Obrovcu, po deveti put održana je Revena, obeležen Dan državnosti Srbije. Iako su prethodni dan kiša i sneg natopili zemlju, bilo je malo blata, ali to nije smetalo da se okupi preko 1.500 ljudi.

Vrteli su se na ražnjevima janjci i prasići, a glavna atrakcija bio je vo od 500 kilograma na ražnju. Satima ga je vrtio Mišo Smiljanić – Bubreg iz Mladenova koji kaže da je u životu ispekao preko stotinu volova i da je posle tog broja prestao da ih broji.

Većina prisutnih, a čak je i organizator rekao da ovde nema nikakvog takmičenja već da je cilj da se ljudi druže, došlo je u šumu da se vide oni koji se poznaju, a tokom godine nisu se susreli, da se priupitaju za zdravlje, familiju, da zapevaju uz čašicu... Čule su se u „Bagremari“ i gajde i tambure, pevala je i poznata ovdašnja izvorna krajiška pevačka grupa „Balkana“ koju decenijama uspešno vodi Dane Kljajić.

Na Revenu su došli i ljudi iz okolnih sela, poneli stolove, postavili kao za najsvečaniji ručak, nudili rakije od grožđa, šljiva, kajsija, krušaka, dunja... Hvalili se medaljama sa mnogobrojnih smotri alkohola, a posebno se nudilo vino koje je, na primer, po rečima Borisa Ercega iz Obrovca, prethodni dan, na svetog Trufuna u Neštinu osvojilo srebrnu medalju. Na istoj smotri alkohola, ali u konkurenciji rakija, srebrnu medalju u Neštinu osvojio je Aleksandar Bogunović iz Palanke.

Doneo čovek nagrađenu kruškovaču u jednoj litri, pa se iznenadio što se posle petnaestak minuta moglo videti dno.             

Đuro Dragić iz Bačke Palanke, a prevalio je 65 godina života, priča kako je u dosadašnjem životu ispekao toliko janjaca na ražnju da se ni broja nezna. Veli, sada ga deca uče kako se peče janje. Hoće mladi da su pametniji od očeva, a to ne može. Priznaje da se jagnje na ražnju u prirodi mora vrteti barem sat duže nego u pečenjari (umesto tri, četiri sata). Jer, zimsko doba je, hladovina, treba više vremena, ali zato treba zaštiti vatru, ukopati ložište, spremiti dobra drva, kvasiti pečenicu, paziti...              

Ceo radni vek sam odradio u nekadašnjem ovdašnjem „Građevinaru“, radio sam i u „pokojnoj“ Keramici, pa sam pravio Šidel dimnjake prvenstveno za centralna grejanja u kućama i stambenim višespratnicama, dodaje Đuro.

Kako kaže, u ta vremena bilo je mirnije, živelo se lepše, nekako lakše, a tek tada se peklo, mezilo...

Sećam se da se tada, kada se nađemo u nekoj od ovdašnjih kafana, na primer, u starom „Metalcu“, posle druge-treće rakije, piva ili vina zaorila pesma. Sada čujem da se posle par pića obavezno potuku. Ušla neka nervoza među ljude, kao da ne znaju da pričaju jedni s drugima. Bilo je sve bolje, barem za mene, odnosno drugačije kada je bila Jugoslavija, zaključuje Đuro.              

Zoran Hajrić, Sremac iz Šida, koji je ovde davno „udario kočiće“, odnosno zasnovao porodicu, u Bačkoj Palanci je poznat kao veliki ljubitelj hrane. Davno je pokrenuo i danas je organizator Škembićijade koja se održava svake godine na Dan opštine, odnosno Dan oslobođenja u Drugom svetskom ratu, 20. oktobra. Kaže da su škembići kuvani u kotliću ili oraniji bećarska hrana.

Ima dosta onih koji to ne vole, ali ima puno i onih koji ih obožavaju, pa se znalo na ovoj manfestaciji skupiti i preko 3.000 ljudi iz cele Srbije, ali i iz Hrvatske, Slovenije, BIH, odnosno Republike Srpske. Hajrić je pobeđivao i na Kobasicijadi i to par puta u konkurenciji najboljih kobasica, ali i kulena, mada kažu da pravi i dobru slaninu.

Dok se prase vrti na ražnju Zoran u stegu stisnuo šunku i mačetom tanko secka i nudi gostima koji su prišli stolu koje je postavilo njegovo društvo.                

Biće malo čudno, ali ja pored svih tona hrane koju sam u životu spremao, danas, na Sretenje, prvi put pečem prase na ražnju, priznaje naš sagovornik i dodaje da je siguran da će biti pojedeno.               

Ovde kažu da ni jedna manifestacija koja se tokom godine u Bačkoj Palanci i njenoj okolini organizuje nema komercijalni karakter. Svrha je druženje, ljudikanje, viđenje...Tako je i sa Zlatnim kotlićem Dunava, manifestacije koja je skoro jednu deceniju bila zaboravljena, a prošlog leta, obnovljena na obali Dunava kod poznate Čarde „Florida“. Kuvalo je riblju čorbu i parpikaš 40 ekipa i to isključivo iz ove opštine. Jovan Zarupski, predsednik Saveta gradske Mesne zajednice „Stari grad“, a on je pokrenuo još neke manifestacije, kaže da se više ne sme desiti da se druženja uz kotlić u kome pliva riba ikada više prekine.

Konstatuje da je Bačka Palanka, uz Apatin i još par mesta na uzvodnom toku Dunava, upravo i poznata po čorbi i paprikašu, odnosno da je ovaj deo Bačke postojbina ovih specijaliteta.                  

Miloš Sudžum