Kulturna baština Vojvodine: Vršac

Ova bogomolja građena je u razdoblju 1728-1785., u vreme vladike Nikole Dimitrijevića. Ikonostas je slikao Pavel Đurković, a Aksentije Marković je obavio drvorezbarske radove. Zidne slike i svod slikali su Simeon Jakšić i Mihajlo Popović. Nikola Nešković tvorac je celivajućih ikona. Jedan od najcenjenijih slikara sa ovih prostora Paja Jovanović poklonio je hramu dve izuzetno vredne, u umetničkom i estetskom pogledu, slike, „Sveti Nikola spasava osuđenike“ i „Sveta Angelina“.

Pre godinu dana na ikonostasu su urađene grube intervencije - deo ikona je uklonjen a na njegov vrh je postavljen veliki natpis od crvenih plastičnih slova: „Hristos Vaskrese” što je izazvalo burne reakcije u delu javnosti u Vršcu ali i u krugovima konzervatora.

Kako su izvestili dopisnici dnevnih novina iz ovog grada, u Sabornoj crkvi se nedavno krstio sin Milana Popovića, „srpskog kralja bakra” i novog vlasnika vršačkog Hotela Srbija. Krštenje su obavili Patrijarh Porfirije i Vladika Nikanor.

Odmah do Vladičanskog dvora nalazi se jedan od ulaza u Narodno pozorište „Sterija” čija je Velika scena smeštena u nekadašnju balsku dvoranu. Zanimljivo je da je stara zgrada pozorišta „obložena” novom zgradom pa spolja izgleda kao socrealistički objekat a kada uđete u Veliku salu sa 417 sedišta i 100 pomoćnih mesta shvatite da ste u jednom od najvećih i najlepših teatarskih prostora u zemlji.

Pozorišni život u gradu Jovana Sterije Popovića traje više od dva veka. Prva pozorišna predstava odigrana je u Vršcu aprila 1773. godine. Prikazali su je umetnici iz Temišvara. Posle samo dve decenije, 1793. profesor Mihajlo Krekić je pripremio tri komedije, „O Irodu“, „O bogatom čoveku (Gavanu)“ i „O zlom ocu i rđavom sinu“, a priredili su je đaci Gramatikalne gimnazije.

Povodom obeležavanja 200 godina od prikazivanja prve pozorišne predstave na srpskom jeziku, 1993. SO Vršac je osnovala festival „Vršačka pozorišna jesen“, na kome se igraju najznačajnija i najbolja pozorišna dela u sezoni, u Srbiji. Na dan pozorišta, 10. februara 2002. otvorena je mala scena u zgradi pozorišta, a nosi ime velikana vršačkog pozorišta – Tomislava Pejčića. U sezoni 2003-2004, počela je sa radom scena na rumunskom jeziku…

Izlazimo iz pozorišta i ođednom smo u Ruskom parku (Svetosavski trg) u kojem se nalaze spomenici i biste mnogih slavnih žitelja ovog mesta i Banaćana: general Đorđe Aksentijević, Jovan Sterija Popović, Paja Jovanović, Dragiša Brašovan, Vasko Popa, Bora Kostić, Žarko Zrenjanin... U svojoj nesreći da nakon stvaranja nove države 1918. kao i Kikinda ostane u „zapećku”, na samoj granici a opet daleko od međunarodnih puteva (poput Subotice npr.) - Vršac je imao sreću da se u njemu uvek rađaju ali i zadržavaju važni i uticajni ljudiikoji su na različite načine pomagali i očuvanje kulturne baštine i održavanje umetničkih manifestacija u gradu.

Jedna od najvećih ovdašnjih atrakcija „Apoteka na stepenicama” svedok je prošlih vremena i deo kulturne baštine Vršca kakvu drugi gradovi u regionu nemaju. Podignuta je 1784. prvobitno kao apoteka „Kod Spasitelja”, kasnije i danas poznata je kao „Apoteka na stepenicama”. Sagrađena u baroknom stilu u to vreme nije imala stepenice, tako da su one naknadno dozidane.

Kao javna gradska apoteka funkcionisala je sve do 1971. kada je predata gradskim vlastima koje su je ustupile muzeju za postavku četiri izložbe. Stavljena je pod zaštitu države i važi za jednu od najstarijih i najlepših zgrada u Vršcu.

Pored farmaceutske postavke - tu je i mala ali lepo uređena i dobro organizovana prirodnjačka zbirka. Kustos Željko Ivkov nam priča kako je pretposlednji vlasnik Bela Kihler prodao apoteku Aleksandru Jovanoviću i preselio se u Novi Sad gde je otvorio novu apoteku - „Kod Mađarske krune”…

U Vršcu je rođen i Dragiša Brašovan svakako najveće ime srpske međuratne arhitekture. U rodnom gradu je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Studije arhitekture pohađao je na Tehničkom fakultetu u Budimpešti gde je posle diplomiranja 1912. započeo projektantsku praksu. Potom je kraće vreme radio u Sarajevu, a po završetku Prvog svetskog rata osnovao je sopstveni atelje Arhitekt, zajedno sa arh. Milanom Sekulićem u Beogradu. Tokom međuratnog perioda podigao je veći broj privatnih vila (između ostalih i svoju) stambenih višespratnica (zgrada Beočinske fabrike cementa, 1934) i upravnih zgrada (Trgovinska komora, 1934; Komanda vojnog vazduhoplovstva, Zemun, 1935). Brašovan je autor i Jugoslovenskih paviljona u Barseloni 1929. i Milanu 1931. Na području Vojvodine značajna Brašovanova dela: Sokolski dom u Zrenjaninu iz 1924. i crkva u Orlovatu iz 1927. U Novom Sadu Brašovan je prisutan od 1929. kada je pobedio na konkursu za novu palatu Radničke komore koja je građena između marta 1930. i jula 1931. godine…  

Po Brašovanovim planovima gradnja kompleksa Dunavske banovine trajala je od 1935 do 1940, mada na konkursu iz 1930. njegov rad nije prošao zapaženo. Zgrada Banovine bila je jedna od najvećih građevina u zemlji. Na maketi koja je često reprodukovana u dnevnoj štampi prvobitno je bila zamišljena u klinker opeci. Izvedena verzija zgrade obložena je bračkim mermerom, dok su stepenište i centralni hol obloženi kamenom iz Karare.

Posle Drugog svetskog rata Brašovan je gradio veliki broj stambenih zgrada i naselja u Podgorici, Jagodini, Šapcu, Zvorniku i Aranđelovcu, hotele u Tuzli, Beogradu („Metropol“) i Sopoćanima kao i čitav niz železničkih stanica i manjih postaja na području zapadne Srbije. Za počasnog člana Kraljevskog instituta britanskih arhitekata izabran je 1953, a za dopisnog člana SANU 1961. Poslednji objekat u Novom Sadu Brašovan gradi između 1958. i 1962.  i to je zgrada Pošte.

Na delima koja čine Brašovanovu novosadsku trilogiju moguće je pratiti razvoj njegovog arhitektonskog stila, od detalja ekspresionizma, preko međuratnog modernizma do posleratnog funkcionalizma. Dragiša Brašovan je 1953. radio i na revitalizaciji Petrovaradinske tvrđave…

Sedamo u automobil i krećemo u pravcu sela Mesić, nedaleko od grada, pod obroncima Vršačkog brega.

Manastir Mesić, jedan je od najznačajnijih u jugoistočnom Banatu, nastao najverovatnije u 15. veku, mada ga po lokalnoj legendi osniva 1225. Arsenije Bogdanović Hilandarac, koga je lično Sv. Sava postavio za igumana manastira. Manastir je dobio ime po potoku Mesiću, koji izvire pod „crnim vrhom” u manastirskoj šumi, i na kojem je 1797. bila vodenica „pod manastirom”.

Od 1952. Mesić je postao ženski manastir, kada je na njegovo čelo imenovana igumanija Teodora Milošević. Od tada je manastir opravljen, doveden u svakom pogledu u red i pod ženskom rukom, može se reći „procvetao”.

Hram je i danas u odličnom stanju a prisutna monahinja nam je pustila na razglasu u manastiru snimljenu priču o njegovoj istoriji (sa zvučnom podlogom duhovne muzike) - tehnološka inovacija koja se retko sreće na ovakvim mestima! Kolegi Zlatku nije prošlo neopaženo da monahinja ispod mantije nosi cipele marke „kamper”. Skladan spoj tradicije i modernog na svakom koraku.

Ovog puta nije bilo vremena za vinarsko selo Gudurica nadomak Vršca. 1921. ovde je popisano je 2.097 stanovnika, od kojih 2013 Nemaca, 53 Mađara, 15 Srba, 10 Rumuna, 5 Čeha, a jedan je podveden pod “ostali”. U selo 1941. ulaze Nemci, a 1944. Rusi. Demografska slika Gudurice tada dobija današnje karakteristike. Uz preostale Nemce koji su bili u mešovitim brakovima, u velikom broju su naseljeni kolonisti iz svih bivših jugoslovenskih republika. Prvo stižu Slovenci i Makedonci. Poslednji doseljenici bile su izbeglice iz Hrvatske, BiH i sa Kosova…

U Gudurici su nekada živele čak 24 različite nacije, a danas ih ima 14, odnosno 1.300 stanovnika u 420 domaćinstava. I niko nikoga više ne pita šta je poreklom i kojim putem je došao. Vinogradarsko nasleđe Nemaca kasnije su nasledili doseljeni Srbi, Makedonci, Slovenci i ostali pa u ovom selu i danas ima desetak malih i srednjih vinarija.

Deset minuta kasnije, ponovo smo u Vršcu - Nikola Cuculj, vlasnik porodične vinarije „Vinik” u svom podrumu nam priča kako je pre Drugog svetskog rata dok je ovde živelo mnogo Nemaca - u gradu bilo 980 vinskih podruma.

Zagrejani divnim vršačkim vinima i očiju punih lepote kulturne baštine ovog čarobnog grada vraćamo se na Železničku stanicu sa početka priče. Na šalteru nema nikog ali student koji se vraća na fakultet u Beograd kaže da možemo karte da kupimo i u vozu.

Par dana nakon našeg putovanja od koleginice Dragane iz „Srbijavoza” saznao sam da su rešena dugovanja prema Železnicama Rumunije pa će uskoro ponovo proraditi voz na relaciji Beograd - Temišvar preko Vršca što će sigurno doprineti da Sterijin grad dobije pažnju i turiste u meri u kojoj to zaslužuje.

Robert Čoban