Kulturna baština Vojvodine – Subotica: Migranti u bašti palićkog „Dvorca Trnove Ružice”

Tu odmah ispod je i Narodno pozorište čiji natpis stoji na pročelju zgrade na tri jezika: srpskom, mađarskom i hrvatskom. Rekonstrukcija zgrade pozorišta traje od 2007. i kako kažu domaćini, očekuje se da bar jedna scena bude otvorena do kraja ove godine. Inače, 16. decembra 1854. odigrana je prva predstava „Dvoje iz porodice Barčai”, kažu da su duž celog korzoa bile parkirane kočije gostiju iz cele Bačke. 1914. po izbijanju rata pozorište nastavlja da radi ali i muške i ženske uloge glume žene jer su muškarci na frontu. 1915. pozorište je izgorelo u požaru, ostali su samo zidovi.

1985. u subotičko pozorište dolazi Ljubiša Ristić. U svom desetogodišnjem radu Ljubiša Ristić i Nada Kokotović okupili su veliku grupu reditelja i glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara

Ukinute su nacionalne drame i formiran je jedinstven umetnički ansambl, a kao preovladujući, prihvaćen je koncept nekonvencionalnog pozorišnog izraza. 1995. Narodno pozorište ponovo postaje tradicionalno. Agonija sa prokišnjavanjima, padanjem plafona, otvaranjem i zatvaranjem traje već decenijama i svi se nadaju da će ove ili sledeće godine potpuno rekonstruisano pozorište biti otvoreno!

Tu između Gradske kuće i Narodnog pozorišta nalazi se i Spomenik caru Jovanu Nenadu koji je imao burnu i kontroverznu istoriju kao i istorijska ličnost kojoj je posvećen.

Subotička Skupština stavila je van snage Regulacioni plan centra grada.

Kako je rekao predsednik gradske Skupštine Balint Pastor ovim se, nakon povlačenja Plana detaljne regulacije za datu zonu, dodatno štiti graditeljsko nasleđe, jer su zahvaljujući regulacionom planu koji je na snazi više od dvadeset godina, i pored povlačenja plana detaljne regulacije, rušenja bila moguća.

Početkom 1927. istoričar dr. Aleksa Ivić, profesor Pravnog fakulteta u Subotici, pokrenuo je inicijativu za organizovanje proslave i podizanje spomenika. Posao na izradi tri figure poveren je Petru Palavičiniju, cenjenom jugoslovenskom vajaru, koji je u mermeru izrazio svoje umetničko viđenje Jovana Nenada i njegovih dvorjana – Fabijana Literate i Subote Vrlića. Na najvišem mestu je car u ratničkoj opremi, Literata u rukama ima knjigu i pero, a Subota Vrlić drži subotičku tvrđavu i štit sa grbom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Spomenik caru Jovanu Nenadu nalazi se na glavnom gradskom trgu. Jovan Nenad je bio kontroverzna istorijska ličnost, samozvani car koji je proglasio Suboticu na kratko svojom prestonicom 1527. U istoriji je nazivan i Crni čovek, zbog jedne crne linije koju je imao na telu od desne strane čela do desnog stopala. Sam spomenik je imao burnu istoriju jer je podignut 1927., uništen 1941. pa obnovljen i postavljen na sadašnju lokaciju 1991.

Sa druge strane Gradske kuće nalazi se park u kojem je spomenik Svetog trojstva koji je postavljen 1815. godine na tadašnjem pijačnom trgu. Odlukom vlasti spomenik je 1964. premešten na trg između Katedrale svete Terezije Avilske i zgrade Subotičke biskupije, gde se nalazio do decembra 2014. kada je na inicijativu Mađarskog nacionalnog saveta započeta njegova restauracija. Restauratorske radove je izvela akademska vajarka Karolina Biači.

Par koraka od Gradske kuće i Narodnog pozorišta u bašti svog restorana čeka nas Lajoš Čakanj, sasvim sigurno jedan od najuspešnijih a opet najskromnijih i najmanje eksponiranih biznismena. Pijemo belo iz vinarije „Zvonko Bogdan” u kojoj je većinski partner i pričamo o perspektivama vinarstva i ugostiteljstva u Srbiji. Njegov sin Andor uspešno je pokrenuo nekoliko restorana i vinskih barova u Beogradu ali se Lajoš drži svoje Subotice, vinarije, salaša, konja i mirnog života.

Kula Bogojvar ili Sovina kula - sagrađena je na Paliću 1891.

Njoj je određena namena prvog olimpijskog hotela u Evropi pošto su tu smeštani učesnici Vermešovih olimpijskih igara koji su iz drugih mesta. Kula je i pored više pokušaja da joj se da namena od onih Ljubiše Ristića osamdesetih do danas - ostala napuštena. Nedaleko od Kule Bogojvar podignut je spomenik Lajošu Vermešu, kao i ploča sa posvetom čiji je autor Vera Gabrić-Počuča. Njegovom otkrivanju je prisustvovao i Lajošev unuk Mihalj sa svojim sinovima Tiborom i Atilom.

Kroz baštu Lajošovog restorana „Boš„ izlazimo na ulicu koja gleda na Železničku stanicu i tu odmah je jedna od zgrada sa najlepšom fasadom u Srbiji. Pored Gradske kuće i Sinagoge, Rajhlova palata je jedan od simbola Subotice i remek delo u stilu mađarske secesije. Arhitekta Ferenc Rajhl, koji je projektovao zgrade Gradske biblioteke i subotičke Gimnazije, podigao ju je kao svoju porodičnu palatu. Zato je u nju ugradio ne samo svu svoju veštinu već i ljubav, ali i celo porodično bogatstvo.

Fasada sa ukrasima od žolnai keramike iz Pečuja, mozaici od murano stakla iz Italije… Maštom i luksuzom, originalnošću i stilom, ovaj rođeni Apatinac i subotički zet ukrasio je svoje porodično gnezdo koje je sada nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja.

U izgradnju i ukrašavanje ove kuće, Ferenc Rajhl uložio je celokupnu imovinu. Pokušao je da se bavi i drugim poslovima, pa je otvorio i ciglanu. Međutim, poslovi mu nisu išli od ruke. Bankrotirao je, njegova imovina prodata je na licitaciji, a Rajhl se sa porodicom preselio u Segedin 1908. godine, gde ponovo pokušava da izgradi karijeru. Radi projekte za nekoliko zgrada u Segedinu, koje se i danas ubrajaju i najlepše ukrase ovog grada. Nakon Prvog svetskog rata preselio se u Budimpeštu u kojoj do kraja života nije uradio ni jedan značajniji projekat. Umro je 1960. godine. Sahranjen je na groblju Farkašreti u Budimpešti.

Danas se u Rajhlovoj palati nalazi Galerija savremene umetnosti “Likovni susret” kroz koju nas je vodila simpatična kustoskinja Tamara…

Pre nego što smo skrenuli u jednu bočnu ulicu po drugi put tog dana sreli smo se sa Ištvanom Pastorom koji je iskoristio sunčano aprilsko popodne za brzo hodanje. Naš vodič Boris Tot poželeo je da nam pokaže palićki „Dvorac trnove ružice” ili „Titovu vilu” kako je ovde još zovu. Zapravo, reč je o letnjikovcu Vilima Konena.Bogati nemački industrijalac jevrejskog porekla Vilim Konen posedovao je nekoliko fabrika i stanova u Subotici, kuće u Novom Sadu i Beogradu i dve vile na Paliću. Najpoznatiju nepokretnost sagradio je 1900. u palićkoj šumi i u njoj se rodio Vilim Konen Mlađi, koji je vilu nasledio.Komunistička vlast 1946. konfiskovala je svu imovinu Vilimu Konenu zbog navodne saradnje sa okupatorom, iako je bio antifašista i pomagao NOP. Vilim Konen robija u kolubarskim rudnicima do 1961. kad dobija pasoš i odlazi u Nemačku.

Konen je napisao knjigu svojih sećanja pod naslovom – „Nehumani koji su sebe držali bogovima” u kojoj iznosi svoja sećanja na detinjstvo i poslovanje porodične firme.Vilim Konen Mlađi rehabilitovan je 2013. što je dalo osnov potomcima da od države traže povrat oduzete imovine, pa i vile na Paliću. Vila porodice Konen na Paliću dobila je ime po Josipu Brozu Titu, iako je nekadašnji predsednik Jugoslavije boravio u njoj samo jedanput.

Lokalna samouprava koristila je vilu i za smeštaj poznatih kulturnih stvaralaca. „Dobrica Ćosić je ovde napravio čak dva romana. Deobe i Koreni su najvećim delom napisani na Paliću“, navodi autor knjige „Banja Palić„ Dragutin Miljković. U proleće 2021. vila je još uvek prazna, u prizemnoj dvorišnoj kući pored nje živi žena koja je izašla kada smo se pojavili. „Prvo sam pomislila da su migranti!”, rekla je a mi smo se nasmejali: „Gde ste videli ovolike migrante!”. Kaže da se niko od naslednika dugo nije pojavljivao tu.

Produžujemo dalje, ka obali jezera i pred nama je čuvena Vila Lujza koje se sećam iz dana ranog detinjstva kada smo dolazili na Palić u goste kod porodice Čapo koja se tu preselila iz Bača. Moja majka, takođe Lujza, uvek se posebno divila ovom prelepom objektu.

Vila Lujza je podignuta 1892. godine su u okviru sportskog kompleksa Lajoša Vermeša, istaknutog sportiste i osnivača Palićke olimpijade 1880. godine. Vila je izgrađena u tada pomodnom švajcarskom stilu, sa obilatom upotrebom drveta i crepovima od čuvene Žolnai keramike. Nekada se tu nalazila asfaltna biciklistička staza, tribine, paviljoni za vežbanje, letnja pozornica i kafana.

Vila se nalazi na 20 metara od obale Palićkog jezera sa pogledom na jezero, okružena velikim parkom. U neposrednoj blizini je Zoološki vrat, Ženski štrand, teniski tereni, jedriličarski klub, marina za brodove i mnogi restorani. Nekada je ovde bio kazino a danas je Vila Lujza butik-hotel sa šest luksuznih apartmana…

Vraćajući se iz Palića, svratili smo do Gradske kuće i parka ispred nje koji Subotičani zovu „Majmun plac”. Naš poslednji sagovornik za danas, Toni Bedalov, dugogodišnji dopisnik RTS-a iz ovog grada - objašnjava da je ovo mesto dobilo nadimak po metalnoj ogradi na kojoj su oduvek „kao majmuni” sedeli mladi Subotičani. Isto smo uradili i mi, kako tog dana zbog epidemioloških mera bašte kafića nisu radile, jedini način da uživamo u sladoledu, limunadi i kafi iz legendarnog „Pelivana” bilo je da zasednemo na ogradu „majmun placa”.

Dok jedem „žomloi galuške” u sunčano prevečerje prvog aprilskog dana, zaključujem da nije nikava šala utisak da subotički Mađari, Srbi, Hrvati, Bunjevci, Jevreji i svi ostali i pored neslaganja oko nekih tema ljubomorno čuvaju i vole svoj grad i njegovu ogromnu kulturnu baštinu i u tome mogu da budu uzor i primer mnogima u Vojvodini, Srbiji i regionu.

Robert Čoban