Kulturna baština Vojvodine - Šid: Istorija roka u Bucinoj vulkanizerskoj radnji

U „ Motorcycle  Caffe Bar Baza 022„ do kojeg iz Karađorđeve stižete tako što prođete kroz pijacu i provučete se između prodavaca robe „sa beogradskog kvantaša”. Na zidovima kafea koji je u sastavu Bucine vulkanizerske radnje stoje plakati za nastupe od sredine devedesetih do danas - od „Van Goga” preko brojnih tribjut bendova do „Goblina”. Pozvali smo i Đuleta da ga pozdravimo iz Šida. Iako je već zagazio u sedmu deceniju, Bucu ne napušta entuzijam kada je reč o muzici, bajkerskim druženjima i organizovanju koncerata. Ćerka mu je u Novom Sadu, nastupa kao pevačica u jednom bendu.

Stižemo pred „Slovenski narodni dom” u kojem se nalazi SKUD „Jednota” („Jedinstvo”). Na stubu ispred je umrlica za Radovana Đurčića (86), omiljenog šidskog nastavnika čija je sahrana bila baš tog dana. Primećujem da je na svim umrlicama u Šidu prvo prezime pa ime...

Preko puta je Slovačka evangelička crkva. Kako smo posle čuli, obrede obavlja žena - sveštenica. Na jednoj starijoj fotografiji koju sam pronašao na internetu iz vremena dok je drveće još bilo nisko, bolje se vidi crkva čiji toranj praktično „niče” iz kuće.

Stanislav Stupavski i njegova supruga Zuzana, rođaci našeg druga Jaroslava Stupavskog, dočekuju nas u svom domu. Uz vruće kiflice sa sirom koje je Zuzana upravo izvadila iz rerne Stanislav mi pokazuje brojne knjige koje je napisao ili su u pripremi a bave se istorijom Šida, njegovim zanimljivim stanovnicima kao i životom Slovaka u različitim sremskim selima. Stanislav je decenijama radio u lokalnim medijima a on i njegova supruga su veoma prisutni u svim kulturnim, sportskim i crkvenim aktivnostima ovdašnjih Slovaka.

Slovački fudbalski klub „Jednota” u čijem restoranu uvek jedemo pohovane škembiće i papke - postoji od 1971. Monografija povodom pola veka postojanja zbog pandemije izlazi tek ove godine. Pogledao sam pripremu - u knjizi su svi rezultati utakmica u proteklih 50 godina, imena fudbalera, imena članova uprave, fotografije timova...

Posebno me je zanimala knjiga „Moji obični - neobični sugrađani i događaji”. U njoj Stupavski pripoveda istoriju Šida u proteklih 100 godina kroz njegove zanimljive žitelje.

Među njima su i Andrija Golub Zolt, slikar i fudbaler, danas u penziji; Andrija Hlpka, dimnjačar i golubar; Andrija Vlček, trgovac; Andrija Kolar Prle, kovač, fudbaler i amaterski glumac; Branko Stević, uzgajivač pasa; Vladimir Sljuka, vozač i golubar; dr Zdravko Kovinić, stomatolog i strastveni lovac; Duško Lazić, glumac, poznat kao „džentlmen”; Duško Hubrik, čuveni ribolovac; Đura Vukmanović - Veverica, golman FK Fruškogorac; Emil Kreko, slikar i prodavac na benzinskoj pumpi; Eugen Sabol, profesor i vođa tamburaškog orkestra; Zuzana Stupavski, autorova supruga, dugogodišnja radio-spikerka i počasna predsednica Crkvenog zbora Slovačke evangeličke crkve u Šidu; Jan Zahorec Sulja, lokalni boem i šaljivyija; Jan Lacko koji je punih 56 godina bio slovački protestantski sveštenik u Šidu (od 1897. do 1953); Jan Peška, vatrogasac, fudbaler i najbolji kombajner Jugoslavije sedamdesetih godina; Jan Tancik, moler i slikar; Janko Šuster, slikar i tvorac najvećih sneška belića u Šidu a možda i u celoj Vojvodini... Kada sam video Jankove fotografije u pripremi za knjigu, rekao sam Zuzani da ga pozove i najavi nas...

Vreme je za užinu uz sremsku rakiju, sir, pečena jaja i kulen kod Jovana Todorovića koji u svom PG-u proizvodi više vrsta odličnih rakija i sjajne suhomesnate proizvode. Slažemo se sa domaćinom da je gastronomska baština značajan deo kulturne baštine svakog kraja i svakog naroda.

Sremski kulen „u kati” decenijama bije bitku sa slovačkim kulenom i slavonskim kulenom. U PG-u Jovana Todorovića iz Šida u „Svinjskom Sremu” kulen se pravi od domaćih svinja, od najkvalitetnijeg mesa, ljute paprike i soli. On se puni u prirodno crevo, tzv. katu. Kata ima veću propusnost vazduha, te je onda kulen kvalitetniji. Velika je razlika između kulena u kati, i onog koje se puni u veštačko crevo. Svinje moraju imati godinu dana, da imaju oko 200 kilograma, i da se koristi samo najkvalitetnije meso, zatim ide hladno dimljenje, promaja i to je to.

Pored tradicionalnih crkava (Srpske pravoslavne crkve, Rimokatoličke crkve, Grkokatoličke rusinske crkve i Slovačke evangeličke crkve) u Šidu postoji i veliki broj malih verskih zajednica o čemu je dosta pisao i Stanislav Stupavski u svojim hronikama o Šidu.

Železnička stanica u Šidu, prva je na teritoriji današnje Srbije na liniji nekadašnjeg „Orijent Ekspres„ voza. Stanica ima 10 koloseka i 3 perona. Čini se da putničkog saobraćaja gotovo i nema pošto voz ne ide prema Zagrebu (očekuje se obnova te linije ove godine) a prema Beogradu je pruga toliko loša da je prosečna brzina voza oko 30 kilometara na čas pa vožnja od Zemuna do Šida traje gotovo tri sada. Pri tome ima samo jedan polazak dnevno - ujutro u 05.18 iz Zemuna i uveče u 19.12 iz Šida. Do Batajnice ima pet polazaka dnevno. Na zidu stoji stari raspored vožnje iz 2004. na kojem se pominju i Minhen, Venecija, Ljubljana, Cirih i Solun... Tih polazaka, naravno više nema. Sa druge strane, na stanici je puno teretnih vagona, najviše onih sa znakom „Maersk”. Od tri ćirilična slova ŠID na fasadi iznad perona - nedostaje jedno - „I”, od tri latinična - takođe jedno „Š„, pa stranci kad stignu u stanicu kad stignu putem rebusa mogu da zaključe gde se nalaze.

Preko puta Železničke stanice smešten u predratnu vilu nalazi se Prihvatni centar Šid-Stanica. Centar je otvoren 24. novembra 2015. u jeku prolaska velikog broja migranata kroz Srbiju, koji su autobusima prelazili od Preševa do Šida, a zatim se ukrcavali na voz za Hrvatsku. Komesarijat za izbeglice i migracije otvorio je ovaj objekat, smešten tačno nasuprot Železničke stanice i tik uz Autobusku stanicu, u saradnji sa Opštinom Šid. Centar je privremeno zatvoren 31. maja 2017. a ponovo je otvoren 30. novembra 2018. U njemu su smeštene porodice sa decom a kapacitet centra je 210 mesta.

Crkva Svetog velikomučenika Kneza Lazara u (Sremska Lazarica) novopodignuta je crkva koja pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve.

Crkva posvećena Svetom caru Lazaru počela je da se gradi 2002. Za potrebe bogosluženja u porti je napravljena manja montažna crkva i uz nju parohijski dom. Na sabor Svetog arhangela Gavrila, 26. jula 2016. episkop sremski Vasilije osvetio je dva zvona, jedno zvono je dar manastira Privina Glava, a drugo Slobodana Obradovića iz Šida. U crkvi se nalazi i čudotvorna ikona Majke Božije, istovetna onoj pred kojom se knez Lazar molio uoči Boja na Kosovu.

U hramu smo zatekli dvojicu članova Crkvenog odbora koji su bili izuzetno ljubazni, ispričali nam sve o novosagrađenoj bogomolji i odveli nas u objekat Parohijskog doma koji je još u izgradnji pozvavši nas da ih posetimo na leto kada bude gotov.

Pričaju nam kako su se u gradnju crkve i Parohijskog doma svojim prilozima uključili i brojni darodavci, ne samo iz Šida. Među priložnicima iz Beograda su Evrosim i Kosara, koji su učestvovali svojim prilozima u izgradnji temelja buduće crkvene sale. Željko Dabić sa svojom mehanizacijom učestvovao je u kopanju temelja i drugim poslovima.

Novčano su akciju pomogli Ilija Kurbalija i Mića Perić. Rade Vatić dao je cement, Milenko Gospojević iskopao je temelje za buduću salu, a Boris Hajduk šahte. Slobodan Miščević pružio je vodoinstalerske usluge, a Josip Logarušić dao je 60 kubika šljunka. Dobrivoj Certić učestvovao je u radu projekta i statike crkvene sale. Rada Pavić sa ekipom izradio je montažni priključak struje. Živan Ilić dao je 15.000 blokova za igradnju sale, a Dragoljub Savičin 13.000 komada cigle i nekoliko stotina betonskih blokova. Strahinja Đakovacki učestvovao je u izradi projekta. Zoran Perić dao je tonu cementa.

Odlazimo do groblja: Šid je jedno od retkih mesta u Vojvodini u kojima se na istom mestu sahranjuju rimokatolici (Hrvati i Nemci), protestanti (Slovaci), grkokatolici (Rusini) i Jevreji. Grobovi Jevreja grupisani su na nekoliko mesta među ostalim humkama a od skora su i oivičeni drvenim ogradama.

U svojoj knjizi o neobičnim Šiđanima, Stanislav Stupavski pominje i Karola Hovana, jedinog Slovaka koji ima svoju krsnu slavu:

„Karol je jedini Slovak koji ima svoju krsnu slavu koja se prenosi sa kolena na koleno. Stekao ju je njegov deda Palko prilikom služenja vojnog roka. Palkov najbolji drug je bio jedan Šumadinac sa kojim je bio nerazdvojan. Kada je došao kući sa odsluženja vojnog roka dobio je poziv od svoga druga iz vojske da dođe na krsnu slavu. Otac je opremio Palka, pripremio poklone i dao mu uputstva kako da se na slavi ponaša. Palko je poslušao oca i sve je išlo kao podmazano dok drugov otac nije pitao ‘A kad je sinko, tvoja krsna slava?’ Palko nepripremljen za ovo pitanje se našao u nedoumici. Sramota ga je bilo reći da Slovaci nemaju krsnu slavu pa je kao iz rukava istresao „Sveti Sava“. Drug i njegov otac su se samo pogledali ali nisu ništa komentarisali. Kada je došao kući Palko je ocu ispričao kako je bilo i šta se dogodilo. Onda je Palkov otac rekao: ’E kad je tako onda je red da za Svetog Savu pozoveš druga na slavu.’ Kako je rečeno tako je i učinjeno i od tada je Karolov deda redovno slavio Svetog Savu kao svoju krsnu i tu tradiciju preneo je i na potomke koji je slave i danas!”

Robert Čoban