Kasteljanova spomen - soba o ruskoj emigraciji u Beloj Crkvi

Zato je kutak svoje  porodične kuće  u Partizanskoj ulici 52 u toj južnobanatskoj varošici koja je sačuvala šmek prošlih vremena na fasadama svojim mahom prizmenih kuća, ispunio fotografijama, knjigama, časopisima i mnogim drugim dokumentima, crtežima i  predmetima koji su pripadali njegovim zemljacima, koji su nakon Oktobarske revolucije došli i nastanili se, trajno ili privremeno u Beloj Crkvi. 

Nije ni slutio te 2006. godine kada je formirao ovu spomen-sobu, koju su njegovi sunarodnici  iz Rusije, koji su je pohodili, nazvali „Kadetska Memorijalna Komnata“, da će to biti mesto radosti, ushićenja i neopisive sreće, ali i tuge i suza za hiljade onih Rusa  koji su iz matice i iz rasejanja po čitavom svetu, kročili u nju. Isto tako, verovatno nije ni pomislio da će njegova memorijalna soba u Beloj Crkvi biti najposećenija destinacija, barem kada su u pitanju posetioci sa najrazličitijih mesta na zemaljskoj kugli.

- Moja ideja je bila da napravim rusko ćoše, ili tako nešto, jer sam uvideo da se zaboravlja  to što je bilo u Beloj Crkvi u vezi sa Rusima – kaže Kasteljanov. – Zovu je ruskim muzejom, ali nije to pravi muzej, više je to spomen-soba. Zvanično je otvorena 2006: posetilaca, mada nismo od početka vodili evidenciju, bilo je oko 6.000 van  zemlje – iz Rusije, Amerike, Kanade, i mnogih drugih  zemalja u koje su otišli da žive. Hteo sam da ostane uspomena da je ovde u Beloj Crkvi našlo utičište 2.500 izbeglica  posle Oktobarske revolucije. Otkud tako veliki broj, zapitaćete se. To je  zato što smo jedina zemlja koja je primila kompletne školske ustanove sa đacima, direktorima, profesorima, vaspitačima, kuvarima... To je zaista bio jedinstven slučaj.

Pokazujući fotografije Vladimir Kasteljanov napominje da je Bela Crkva bila sedište Nikolajevskog konjičkog učilišta iz Peterburga od 1920. do 1924, Devojačkog Marijinskog  instituta iz Novočerkaska  od 1920. do 1941. godine, te Krimskog kadetskog korpusa koji je 1929. prešao iz Sarajeva i u Beloj Crkvi poneo ime Prvog Ruskog velikog kneza Konstantina Konstantinoviča kadetski korpus i nastavio da funkcioniše do 1944. Taj podatak, kaže Kasteljanov, veoma je značajan za Ruse u matici, jer od 30 kadetskih korpusa koji su bili u carskoj Rusiji, poslednji je u Beloj Crkvi opstao do 1944. što je jedinstven slučaj.

Želja Vladimira Kasteljanova bila je i  da slikovito pokaže onima koji kroče na ovaj komad „ruske zemlje“ u Srbiji kolike puteve su Rusi  prevalili da bi stigli u Belu Crkvu. Na nekoliko mapa je precizno označena putanja kojim se kretala svaka od ovih ustanova. Neke od momenata na tom dugačkom putu  ilustruju i fotografije, kao što je  iskrcavanje nekih od njih u Strnišću u Sloveniji, odakle su stigli do ove banatske varoši. Nesvakidašnje svedočanstvo putešestvija ruskih izbeglica jeste serija crteža Ivana Pavloviča Trofimova, dede Vladimirove supruge Valentine, koji je završio umetničku akademiju u Moskvi i u Krimskom kadetskom korpusu u Beloj Crkvi posle  predavao slikanje i kaliografiju. Na putu od Vladikavkaza svako mesto do Bele Crkve on je stavio na papir. Od prvog do poslednjeg koji prikazuje Belu Crkvu raspon je tri godine. Ta svojevrsna postavka krasi Kasteljanovu memorijalnu sobu, ali postoji još jedan predmet koji je pripadao Trofimovu, a ima isto značenje kao i izložba crteža. Bojeći se da će se crteži zagubiti ili će mu ih neko oduzeti, Trofimov je na svoj štap urezao ime svakog mesta kroz koje se prolazio na putu do Bele Crkve. Osim toga, ugravirao  je datum kada je u svako od njih stigao. 

Među eksponatima Kasteljanove zbirke nalaze se i uybenici kadetskih škola, ali i ponešto što se ne može svrstati u zvanične dokumente, ali itekako može poslužiti kao izvor infomracija o životu Rusa na ovim prostorima, odakle  su mnogi istraživači, novinari i obični ljudi i crpili podatke. Takvi su spomenari koje su vodile devojke u Marijinskom institutu ili  takozvane Zverijade, sveske u kojima su kadeti u stihovima beležili zgode i nezgode i sve ono što im se događalo tokom školovanja. Deo postavke čini kutak posvećen glavnokomandujućem Belih snaga generalu Patru Nikolajeviću Vrangelu, koji je sa štabom boravio u Sremskim Karlovcima.

- Organizacije kadeta po svetu koje su nastale nakon raspuštanja korpusa su izdavale biltene – obajšnjava Kasteljanov. – Ovde ih  ima  iz Karakasa, San  Franciska, Pariza, Njujorka, Jugoslavije. Svake četvrte godine nekadašnji kadeti su održavali svoje sijeste ili kongrese. Dvadesetprvi takav kongres ili sijestu su održali u Beloj Crkvi 2010. godine u sali u kojoj su kao deca provodili školske dane. Bili su tu nekadašnji kadeti iz Kanade, SAD, Venecuele, Brazila, Argentine, Australije, Francuske, Švedske i nekadašnje Jugoslavije. Odlučili su tada da to  bude zaključni kongres, svesni svojih godina, ali su se predomislili. Ostali su pri odluci da bude poslednji u smislu donošenja rezolucija, ali nisu se odrekli želje da se ponovo okupljaju.

Priča kakva se ni na jednom mestu više ne može čuti

Vladimir kaže da su on i njegova supruga Valentina među malobrojnim potomcima Belih Rusa danas u Beloj Crkvi. Ima ih, kako reče, četrdesetak, ali 60 odsto njih ne govori više maternji jezik. Otac našeg sagovornika Nikolaj kao kadet dospeo je 1920. u Belu Crkvu. Pošto je završio Nikolajevsko konjičko učilište,  a potom i Građevinski fakultet  u Beogradu, sudbina ga je odvela sa porodicom  iz Bele Crkve, ali je zato njegovog sina Vladimira, takođe građevinskog inženjera, vratila na polaznu tačku, u ovu varoš. Upoznavši na jednoj sahrani sadašnju suprugu Valentinu koja je dobila mesto u tamošnjoj gimnaziji kao profesor ruskog jezika, nastanili su se 1967. u Beloj Crkvi. 

Sada, putnike namernike, a među njima je veoma mnogo pripadnika Kadetskih korpusa iz Rusije, ali i drugih posetilaca iz matične zemlje, prima i priča priču kakva se ni na jednom mestu u Beloj Crkvi, a verovatno ni bilo gde drugde gde su boravili ruski emigranti, ne može čuti, već samo kod njega.

Rusku koloniju u Beloj Crkvi činili su još i doktori, profesori, inženjeri... Mnogi su napustili Belu Crkvu, ali ruska nekropola na mesnom groblju sa više od 650 grobova neumitno govori o njihovom bitisanju ovde. Među njima tamo počiva i 19 generala, dvadeseti je  ubijen iza jezera 1944. Pre četiri godine  njemu i drugima koji su tu stradali od partizanske ruke, podignut je  spomenik. I taj spomenik posećuju Rusi iz Rusije i rasejanja kada dođu u ovu varošicu. Posećuju i rusku crkvu građenu od 1930. do 1932. godine.

Zorica Milosavljević

Foto: V. Fifa

Projekat „Ostvarivanje javnog interesa u Beloj Crkvi“ realizuje DVP produkcija, a sufinansira opština Bela Crkva. Stavovi izneti u projektu nužno ne izražavaju stavove oragana koji je dodelio sredstva.