Kaštel pred kojim se morao skidati šešir

u ovom mestu, a istorija Padeja blisko je povezana sa porodicom Divan, koja je inače jermenskog porekla. Karakteristično je da je zdanje kaštela skoro kvadratne, kompaktne osnove sa ugaonim tornjem kružne osnove, sa limenim krovom i ukrasom na vrhu. Pre pet godina zdanje je obnovljeno zahvaljujući zalaganju Mesne zajednice Padej i podršci iz državne kase od sredstava od poreza od igara na sreću. 



Područje Padeja naseljeno je još pre osam vekova, a kao prvi padejski spahija pominje se 1801. godine Konstantin Divan, sudija Torontalske županije. Njega je nasledio sin Georg Divan o čijem gazdovanju u Padeju su dosta toga zabeležili hroničari istorije sela Jovan Đurđulov i Jožef Heresbaher, a pored toga što je doprineo razvoju Padeja, ostalo je zabeleženo i da je bio sklon samovolji i nedoličnom ponašanju



Georg je u Padeju 1842. godine sagradio i bogato opremio rimokatoličku crkvu, izgradio je i pravoslavnu crkvu 1855. u čijoj porti je i sahranjen po sopstvenoj želji godinu kasnije. Iz tog perioda za ime Georga Divana se vezuje i uspostavljanje skele preko reke Tise, uz sve puteve koji su vodili preko njegovog poseda zasadio je drvorede, dao je da se naprave odbrambeni nasipi na ušću reke Zlatice u Tisu, mostove sa ustavama i pristupni put.

Bogata porodica Divan mnogo je gradila, ali izgleda da sa dvorcima nisu imali sreće.



Prvi letnjikovac koji su u Padeju sagradili ubrzo nakon kupovine imanja izgoreo je u požaru, a prema zabeleženom predanju Georg je uveo veoma nepopularan običaj za sve koji prolaze kraj njegove kuće.

Prema naredbi Georga Divana svaki meštanin kada prolazi pored spahijskog dvorca morao je da skine šešir i da se pokloni njegovoj kući u znak poštovanja i poniznosti. U slučaju da to ne učini, na licu mesta usledilo je batinanje, pošto je kod spahijinog zdanja bila posebno postavljena straža da motri kako se izvršava ova spahijina naredba.



Zabeleženo je predanje o jednom slučaju ne poštovanja spahijine naredbe od strane gosta iz tadašnje Velike Kikinde, koji je bio kod kuma u Padeju.

Prolazili su gost iz Velike Kikinde, tada sedišta distrikta, i njegov domaćin kum iz Padeja pored spahijinog kaštela. Padejac se klanja i pozdravlja kaštel skidanjem šešira, a dištriktčanin-slobodan građanin, iako upozoren, nije isto učinio. Na to istrče sluge spahije i udare mu teške batine.



Uvređen i ponižen, gost iz Velike Kikinde prekida gošćenje i raskida kumstvo, jer u selu sa takvim običajima nije želeo da ima kuma.

Samouki hroničar Padeja Jovan Đurđulov iz onih vremena zabeležio je i slučaj kada  padejski paori zbog loše zemlje nisu mogli da udovolje feudalne obaveze, pa su molili da im za tu godinu oprosti obavezu. Spahija ih je naterao da ga mole klečeći, pa pošto ih je sve redom po licu ispljuvao, oprostio im je obavezu. Zabeleženo je i da je Georg Divan tada imao pravo da oduzme zemlju i dedovinu i pokloni je onome koji ga bolje služi, a na snazi je bila „ordarija” po kojoj, tri dana njemu rade u nedelji, a tri sebi.



-Morali su mu služiti, a ko mu ne radi po volji, povali i palicom išiba. Išpani sa korbačima stoje iza leđa. Morali su davati deseto jagnje, tele, prase, ćurku, gusku, od svake desetine. Deseti akov vina, deseti krst žita, krstine...O Preobraženju prvo se mora doneti desetak. Posle spahijama smanjivaše i ukinuše ordariju 1848. godine. Ukinuo ih je Lajoš Košut, pa su stari govorili „da je živ i zdrav” što im skide jaram s leđa. Činili su i druga zlodela, vatali su katane (vojnike) i silom ih odvodili, pa po dvedeset godina ne vidi kuću, oca majke, braće, seje, žene, dece.  1893. godine zemlju je od spahije kupila opština, a 1894. je proda narodu. Spahija ode. Sve su sile za vremena... - zabeležio je Jovan Đurđulov.



Čini se da je spahija Georg Divan, najveće nedelo učinio protiv svog sina, ne dozvolivši mu da se oženi devojkom koju je voleo, jer je bila siromašna krojačica. Slušajući preklinjanja svog sina, ipak je želeo da vidi tu devojku, koja se i njemu samom dopala, tako da se na kraju, umesto sina, on sam oženio lepom krojačicom, pošto je tada već bio udovac. 



Nakon njegove smrti 1856. godine, njegovo veliko bogatstvo, pošto mu je sin umro mlad, nasledile su njegove ćerke podelivši ga na sedam delova. Od njegovih potomaka u Padeju se najduže zadržala jedna od unuka sa mužem Sigmundom Išekucom, koji je 1864. sagradio jedan dvorac. Ovaj dvorac, koji je nakon višestruke promene vlasnika kupila Srpska pravoslavna crkvena opština srušen je 1912. godine.



Milorad Mitrović