Iz velegrada na selo pa od deponije napravio raj na zemlji

A upravo Milan Došen predstavlja živi dokaz da i to biva u zemlji Srbiji, da ne moraju baš svi iz naših sela u velegrad, pa i tamo za brda ona i preko okeana bežati.

Elem, sedi Milan u tom Ratkovu, koje bi se zbog sve većeg broja malinara i vojvođanskim Ariljem moglo zvati, od penzionisanja i roditelji su mu se pridružili, pa se poljoprivredom bavi, i to uz svoje najveće ljubavi, pecanje i ekologiju. Dobro, ni to ne bi bilo čudno, i paorluk i pecanje su za žive ljude, ali mada plodne zemlje u okolini ovog sela ima, „mali“ problem je u tome što ni na nekoliko puškometa od njega nema ni kanala ni rečice.

Bi čovek rekao da su sledstveno tome Ratkovčani, pa i oni relativno novopečeni kao Došeni, lišeni mogućnosti i pecanja i plivanja, ali cvrc. Imaju Ratkovčani Bager baru, koja, danas kad pogledate, manje bari a najviše jezeru sliči, pa nije ni čudo da je Milanova glavna preokupacija uzgoj snova o seoskom turizmu.

- I pre su se ovde Ratkovčani kupali, dolazili na izlete u sparnim danima, ali nekako decenijama na ovom prelazu vekova sve se to zapustilo, na obali se napravila i ogromna seoska deponija, pa je Bager bara pre bila ruglo, nego mesto na kome bi čovek želeo da provede više vremena nego što ga muka natera - priča Došen. - Dojadilo to, pa smo se onda zalaktili, pomogla je i mesna zajednica, očistili smo sve, voda jezerska se pročistila onom bunarskom, ribu smo zapatili, pa ljudi dolaze s kraja na kraj sveta ovde na pecanje i u ovaj zemaljski raj.

Priseća se Milan (koji je naravno angažovan u ovdašnjem udruženju pecaroša) dana kad su zajedničkim trudom Ratkovčani od rugla lepotu napravili. Ima tu u Bager bari i tromog šarana i zubate štuke, ali ako se nečim pecaroši ratkovački hvale onda je to bas.

- Ajde, nije da se hvalimo, ali bio nam je ne tako davno jedan Rus, negdanji svetski šampion u ribolovu na basa i on nas je uveravao da nigde nije bolje pecao ovu vrstu ribe nego baš u Ratkovu. Ako laže Rus, pogled ne vara - pripoveda Milan i vodi nas oko jezera koje krase i crveni i žuti lokvanj, najpouzdaniji i nepogrešivi signal prirode da je voda edenski čista.

Imaju Ratkovčani sa Bager barom i planove daleko veće, ne bi li uvezali lepotu prirode i trud seljački, hleb sa sedam kora što ga ovdašnja paorija pravi.

- Plan nam je da na obali Bager bare napravimo neku vrstu etno-sela, mada je to možda i pogrešan naziv, pre bi se moglo reći da bismo hteli da napravimo neku vrstu paleo-sela, po uzoru na  naseobine vinčanske kulture, u kojem bi turisti, namernici, imali priliku da se hrane besprekorno zdravim i ukusnim proizvodima ovog kraja, proizvodima naših poljoprivrednika, našeg sela - sanja na javi Došen. - Zašto baš vinčanska kultura? Pa iz jednostavnog razloga što je em naša ( tu u Odžacima je pronađena i i Crvenokosa boginja ), em je upravo tada i ovde na našim prostorima čovek vinčanske kulture bio prvi koji je od pukog sakupljanja plodova i lova počeo da se bavi poljoprivredom, da uzgaja useve, ali i stoku.

Ali dok ne zaživi projekat vinčanske gozbe na obalama Bager bare, u međuvremenu se mora od nečega i živeti, pa Milan devera sa kozama i ostalom stokom sitnijeg zuba, bez kojeg ni nema vojvođanskog „donjeg“, što bi se birokratski reklo ekonomskog dvorišta. Kaže, imao je on i više od tih dvadesetak koza, skoro je do sto dogurao, ali propade mlekara kojoj je mleko predavao, pa zbog dugova prema seljacima pod led odvukla i Došena. I kako to već biva, koga su zmije grizle taj se i guštera plaši, pa nije Milan rad da mu se živcima i egzistencijom mlekari i dalje poigravaju. Dok o kozama divanimo, dotičemo se i malina, koje ovih dana treba da zarude u Ratkovu na preko stotinak hektara, ali vajka se Milan, ni tu sreće nema, a možda je i malo varoški odrešitiji, pa nema nameru da ga neko na suvo „preveslava“.

- Imam ja i malinjake, ali kako smo prošle godine prošli kao bosi po trnju, rešio sam da ih za ovu sezonu ostavim u parlogu, što ‘no kažu, za sada pratim situaciju. Zašto? Pa mi kao da živimo u nekom matriksu, u ludnici, šta li... kako koje proleće uvek ista priča. Protesti od kojih nema nikakve vajde, jer je potpuno nerealno očekivati da se na takav način utiče na cenu, koja zaista jeste mizerna. Umesto da se okrenemo sami sebi, udružimo, da tu silnu energiju usmerimo ka tome da sami izgradimo vlastite prerađivačke kapacitete i time postanemo potpuno nezavisni od trgovačko-hladioničarskih mešetara, mi se ovako razjedinjeni i međusobno posvađani borimo sa vetrenjačama. Ako sami sebi prvo ne pomognemo, teško da će nam neko drugi rešiti i taj problem.- kaže negdanji dečak iz novobeogradskog bloka 23, kojem bi za pravo mogao dati i današnji izgled ratkovačke Bager bare.

Foto i tekst:

Milić Miljenović