Ispovest Branka Lođinovića (96) poslednjeg svedoka masakra u Grgurevcima 6. juna 1942.
Za tri dana, 6. juna biće tačno 81 godina od jednog najvećih zločina počinjenih u Sremu u toku Drugog svetskog rata. U noći između 5. i 6. juna 1942. u pitomom selu Grgurevci u kojem su do rata zajedno u slozi živeli Srbi i Nemci - fašistički okupatori streljali su oko 300 meštana.
Na spomen-obeleže posvećeno tom događaju naišli smo na samom ulazu u selo iz pravca Šuljama. Tokom naše biciklističke ture u kasno popodne stigli smo u Grgurevce. Kod pravoslavne crkve smo sreli momka na biciklu, reče da se zove Nikola Adamović i poveo nas je dan nam selo. Nikola je od onih seoskih momčića „starog kova” koji sve znaju a imaju i dovoljno vremena na raspolaganju da vam sve i po selu i pokažu. Ispred jedne kuće sedele su četiri žene sa kojima sam se raspričao. Pitao sam ih ima li živih svedoka masakra iz 1942. i sve su u glas rekle: „Ima, Čičan!”. Nikola je rekao da će nas odvesti do njegove kuće u Ulici Maršala Tita.
Ulazimo u predsoblje u kojem je nameštaj pokriven papirima pošto su moleri počeli da kreče. Deda Branko Lođinović zvani Čičan nas pozdravlja, rado pristaje na razgovor, kao da je jedva čeka da i izvan godišnjice zločina priča o ovoj temi i svom burnom životu uopšte. „Rođen sam ovde u Grgurevcima 1927. u siromašnoj bezemljaškoj porodici. Bilo je nas četvorica braće, kada je počeo rat - jedan je bio pekar, jedan fotograf, ja sam učio za mesara a najmlađi Miroslav je imao 10 godina, kasnije je učio za trgovca, ja sam ga i odhranio. U selu je pre rata bilo 70 nemačkih kuća. Lepo smo živeli zajedno, nije niko nikog dirao, Nemci su imali svoju crkvu, svoju školu. Jedni su bili za Hitlera a drugi protiv”, opisuje stanje u selu uoči rata Branko.
„5. juna u selo je došla jedinica Princ Eugen kako bi sprovela odmazdu zbog ubistva dva nemačka oficira od strane partizana. Dobošar je objavio da svi muškarci stariji od 15 godina moraju da budu kod svoje kuće. Ko ne bude kod kuće, smatraće se da je u partizanjima i umesto njega će nastradati njegova porodica. Neki su se stvarno vratili u kuće jer nisu želeli da stradaju njihove žene i deca. Mog majstora u Sremskoj Mitrovici su ubili pa sam se ja vratio kući. Ostala braća nisu bila kod kuće. Kad su stigli do naše kuće, oca su odveli a ja sam hteo da idem za njim a mati je vikala da ulazim u kuću. Došao je jedan nemački oficir pogleda me i dao znak majci da me skolni u kuću!”, priča Branko.
Grupa od 300 muškaraca odvedena je na kraj sela, usput su je tukli a žene sa decom su ostale u kući i nisu znale šta se dešava. U noći između 5. i 6. juna - Nemci su streljali svih 300 meštana koje su odveli! „Kada su ih poubiljali srušili su jedan zid na njih i zatrpali ih. U devet ujutro ja sam prvi prošao kroz potpuno pusto selo da vidim šta se desilo. Samo se izgladnela stoka čula kako riče i zavija. Nigde žive duše. Kad sam došao do tog mesta, video sam mitraljez, vojnik mi kaže da ne mogu dalje. Kroz bašte sam prošao do mesta na kojem su naši bili streljani. Ono što sam video nikada neću da zaboravim. Iz zemlje je na više mesta izbijala krvava pena. Pola sata sam stajao i to gledao. Vratio sam se u moju ulicu i rekao ženama da niko nije preživeo. Vikao sa od kuće do kuće: „Niko živ nije ostao! Svi su pobijeni!”. Tad je nastala vriska i dreka po celom selu, žene su plakale, zapomagale. Niko nije smeo da ide da sahrani mrtve!”, seća se Branko događaja u kojem je na najsuroviji način život izgubio i njegov otac. Toga dana Nemci i folksdojčeri srušili su 288 srpskih kuća, 38 ambara i 136 drugih zgrada.
Posle toga Branku nije ništa drugo preostalo nego da ode u partizane. Bio je njih pet SKOJ-evaca u selu. „Partizani su noću dolazili u selo. Jedno veče došao je i Kosta Nađ, okupilo se nas pet i on nam je rekao: „Možete da budete partizani da nosite petokraku zvezdu, to je simbol Sovjetske Rusije. Ko hoće da položi zakletvu - može, ko se plaši - ne mora!” Svi smo rekli da se ne plašimo i on je rekao: „Vi ste danas borci Fruškogorskog partizanskog odreda!”.
Kasnije je Branko učestvovao u brojnim partizanskim bitkama širom Bosne i Hercegovine, oslobađanju Beograda 1944, Sremskom frontu, Batinskoj bici kako sam kaže „u aprilu i maju 1945. gonio je Nemce, Čerkeze, ustaše, domobrane i četnike do Dravograda”.
Posle rata zaposlio se kao mesar u Sarajevu, oženio i dobio sina i ćerku. Pred rat u Bosni 1992. osetio je šta se sprema i došao da starost provede u rodnoj kući u Grgurevcima. Kada smo ga pozvali da pozira u svom dvorištu, otišao je po gornji deo uniforme na kojem se nalazi veliki broj ordena koje je Branko dobijao za zasluge u NOB-u.
U novinskim arhivama nalazim i sećanje Petra Josimovića, meštanina Grgurevaca koji su objavljeni u februaru 1959. u „Ilustrovanoj politici”. „Imao sam tada 13 godina, bili smo bez oca i moj stariji brat Svetislav bio je glava porodice. Našim selom ispod Fruške Gore vladali su domaći Nemci, folksdojčeri, koji su i do rata živeli u Grgurevcima. Od nekoliko stotina kuća u selu je bilo 70 nemačkih i svi su Nemci uglavnom bili imućni. Kada je Hitler došao na vlast, folksdojčeri su priredili slavlje, a kada je upao u Čehoslovačku otvoreno su likovali. Imali su u selu svoju crkvu i dom u kome su se okupljali. Znalo se da tu najviše govore o Hitleru i njegovom skorom dolasku. Još pre okupacije, u danima bezvlašća, oni su na opštini u selu istakli zastavu s kukastim krstom. Odmah posle okupacije naoružali su se i nekoliko puta organizovali su „ekspedicije” protiv partizana u Fruškoj Gori, ali one su se uvek svršavale bekstvom čim bi partizani pripucali iz šume. To je razbesnelo folksdojčere i oni su počeli da iskaljuju svoju silu nad nedužnim seljacima. Nastali su teški dani za Grgurevce. Straže na ulazima u selo su udvostručene, seljacima je naređeno da niko ne sme da ide u polje, niti da izlazi iz kuća. Selom se šapatom pronosila jedna nova vest: kaznena ekspedicija„, prisećao se Josimović.
Njegov brat Svetislav sumnjao je da se sprema nešto strašno i rekao mu: „Čuj, brašo, moramo da bežimo. Otići ćemo kroz vinograd iza kuće, pa onda preko polja!”
Nastavlja priču Josimović: „Svetislav je bio visok i snažan i za mene je bio oličenje hrabrosti i poštenja. Bio sam radostan što me poziva sa sobom. Želeo sam i ja da pokažem da sam hrabar. Oprostili smo se od sestara i krenuli ćutke u vinograd. Kad smo stigli do malog potoka koji razdvaja baštu od voćnjaka, začulo se jedno oštro: „Halt!” Pred nama je bio vojnik s uperenom puškom. Nešto nam je govorio strogim glasom. Tada se iz šipražja pojavi naš sused Franja Nič, Nemac iz našeg sela koji se ranije više družio s nama nego sa Nemcima i bio redovan gost u našoj kući. Moj brat se obrati njemu kao svom drugu i zamoli ga da objasni Nemcu da idemo na posao u vinograd. Franja je bio suroviji od vojnika. - Natrag - vikao je govoreći bratu - ubiću te ako se ne vratiš! Morali smo natrag. Kad smo se vratili kući zatekli smo sestru kako viri kroz plot na ulicu. Bila je veoma zabrinuta. „Nemci jure po selu i upadaju u kuće”, rekla nam je. „Odvode muškarce!” U podne se kroz selo začu zloslutni doboš i dobošar koji je izvikivao je naredbu: „Svi muškarci od 14 do 70 godina na zbor pred opštinom! Ko izostane biće streljan!
Nekoliko naoružanih vojnika stiglo je i pred našu kuću. S njima je bio i Nemac iz našeg sela Peter Vajner, vršnjak mog brata i njegov školski drug. Kada je brat ugledao Petra na licu mu se ukaza ohrabrenje. Verovao je da će nam on pomoći „Zašto nisi na raskršću?” - upitao je Peter grubo. - „Mislio sam da nije obavezno!” - odgovori mu brat. „Za sve je obavezno!” - proderao se Peter na njega: „Imam pravo da te ubijem na licu mesta!” Izvadio je revolver i prislonio mu ga na grudi. Ne obraćajući pažnju na njega brat se okrenu tada meni i reče mi: - Ti sad ostaješ jedini muškarac u kući. Čuvaj sestre...” - glas mu je zadrhtao. „Neka pođe i on!” Peter je pokazao na mene. Sestre vrisnuše. Tako smo se i ja i brat priključili onima koji su stajali pred opštinom. Bilo nas je preko tri stotine. Na vratima opštine se pojavio čovek koji je umesto nosa imao krvavi pečat. Jedva sam u njemu poznao Ranka Miškovića zvanog Dunja. Nemci su saznali da su dva njegova brata pobegla u šumu i unakazili ga. Onda smo, opkoljeni vojnicima, krenuli putem prema Orašju, gde smo stigli u sumrak i tu su Nemci počeli da nas postrojavaju kraj jedne široke rupe odakle su seljaci vadili zemlju za pravljenje cigala. Folksdojčeri i vojnici izdvojiše jednu grupu od desetinu ljudi i postrojiše ih na samoj ivici jame. Brat me stalno tešio. Bio je neobično pribran i govorio mi je da nas neće streljati jer nismo ništa nikome učinili. „Hoće samo da nas zastraše!”, šaputao mi je. Stiskao sam se uz njega i drhtao. Jedna grupa vojnika ostavila je puške i svaki od njih izvadio je pištolj. Ljudi na ivici jame bili su okrenuti prema nama leđima i po jedan Nemac prišao je iza svakog od njih. Bili su to Ranko, Sasan, Vasa ... Odjeknuli su pucnji. Ljudi su pali u jamu. Onda je došla na red druga grupa ... Gledao sam polusvesno oko sebe... Najednom, u grupi ljudi koji su nemo stajali i bespomoćno čekali da na njih dođe red da budu ubijeni metkom u potiljak, ugledah mog školskog druga Miloša Galetara kako stoji pored svog oca i brata. Bio mi je najbolji drug i neobično smo se voleli. Osetih se najednom hrabrim i nekako starijim. Istog trenutka moj brat se izdvoji iz reda i pođe prema najstarijem nemačkom oficiru koji je stajao u blizini jame i držao pištolj u desnoj ruci. Gledao sam netremice šta će se dogoditi, a nisam mogao da pustim ni glasa. - „Gospodine!”, reče moj brat glasno i sasvim pribrano „Ako mi stariji moramo da umremo, pustite ovo dete kući!”, pokazao je na mene. „To je moj brat!”, dodao je. „Koliko ima godina?” - upitao je oficir. „Deset!”, slaga moj brat. Oficir je malo razmišljao, a onda dade rukom znak da mogu da idem. Pomislih na brata koga treba da ostavim i na mog druga Miloša i htedoh da viknem: „Imam trinaest godina!” - ali tada začuh poznati glas. Stari Galetar, Milošev otac, bio je takođe prišao oficiru i molio ga da pusti njegova sina. Oficir pogleda Miloša i ponovi onaj isti gest rukom kojim je i meni dao znak da mogu da idem. Ali Miloš se ne pomeri s mesta. Vrteo je odrečno glavom i vikao: „Ne, neću da idem!” Držao se rukom za bratovljev kaput. Kolebao sam se nekoliko trenutaka a onda sam pognuo glavu i pošao. Posle desetinu koraka okrenuo sam se da vidim brata. Pratio me je pogledom i doviknuo mi: „Zbogom, brašo!” Najednom je među ljudima nastalo nekakvo komešanje. Barak Simić i Šulin skočili su na borna kola i gušali se s Nemcima oko mitraljeza. To je trajalo trenutak-dva a onda su obojica oboreni na zemlju. Pucnjava me je zaglušila i ja sam počeo da trčim put sela…
Pred opštinom sam zatekao grupu staraca koje su čuvali folksdojčeri i stao sam uz njih. Poslednji je iz Orašja stigao Đura Herceg. Onda su nas poveli da sakupljamo leševe koji su ostali po ulicama i kućama. Naišli smo pored moje kuće, iskoristio sam trenutak kada me niko nije gledao i utrčao sam u dvorište. Sutradan, rano ujutro, Nemci su pokupili jednu grupu preživelih staraca i poveli ih da zatrpavaju streljane u Orašju. O onome što se tamo tada dogodilo pričao nam je čika Vasa Babić. Dok su ljudi zatrpavali poubijane, jedan od seoskih Nemaca Peter Vajner naišao je među leševima na jednog čoveka koji je, mada teško ranjen, još disao. Bio je to Svetislav Crnić. „Čemu se sad nadaš!”, upitao ga je folksdojčer, smejući se. „Daj mi samo malo vode!”, zavapi Crnić. „Evo ti vode!”, uzviknuo je Vajner i dohvatio jednu grudvu kreča koja se našla u blizini i ugura mu je u usta. Svetislav je počeo da grca i da se guši i kad je uspeo da izbaci kreč, pljunuo je prema folksdojčeru. Vajner je tada potegao revolver i ubio Crnića sa tri metka. Zatim ga je mrtvog udario nogom!”, završava svoju potresnu ispovest za „Ilustrovanu politiku” 1959. Petar Josimović.
Robert Čoban