Hitri i verni pulini čuvaju i gazde i stada 

Kraj nedavno pročišćene deonice kanala krenem horizontom pašnjaka, zaobilazeći balegu, brabonjke, dikicu i zaokružene skoro sazrele strukove poljskog kotrljana. Tamo gde se ukrštaju dva kanala, odakle pogled dopire do Malog Peska, kraj stada od sedamdesetak goveda: krava, junadi i teladi domaće mešane rase, sustignem Justinu Šandor (63) iz Vojvode Zimonjića.

Za čoporom prilično teško se kreće uz pomoć štapa. Veli da ne može brže da hoda, ali da uspeva da ih obuzda i drži na okupu. Svesrdno joj u tome pomažu hitri pulini Ficko, Kadar i Pastor, od jutra kada istera čopor, pa do predveče, kada se vraćaju sa pašnjaka na salaš gde živi sa suprugom Mihaljem. Od Justine saznajemo da je rodom iz Utrina, naselja u opštini Ada, da se ovamo udala 1978. što se slučajno poklapa i sa godinom mog dolaska na ovaj prostor.

Priča da više ne muze krave, zato što je bole ruke, pa prepuštaju da svo mleko posisa telad. Shvatam da je iz nužde po sredi govadarstvo po poznatom sistemu krava - tele, orijentisanom na proizvodnju mesa. 

"Ovde i leti i zimi treba biti napolju. Nije lako ni kada je toplo, ni kada zahladi, šiba vetar i pada kiša", priznaje Justina.

Saznajemo da joj je ćerka Kamila udata u Senti, da unuka ide u šesti i unuk u prvi razred, da su odlični đaci i nižu sve petice, a da sin Tibor živi posebno na drugom salašu.

Tu na kanalu Stari Kireš koji presecaju Jaraš srećem pecaroša Gezu Patakija. Zna me iz Kanjiže, ali napominje da već jedno vreme obitava na obližnjem salašu Ferenca Telekija u Vojvodi Zimonjiću. Zaseo na obalu kanala i zabacuje udicu na bambusu iz domaće radinosti dobijenom od Đurke Varjua iz Kanjiže.

"Ima tu zlatnih karaša, možda ima i šarana, ali još ništa nisam upecao", saznajemo od Geze, a baš u tom trenutku zaigra mu plovak i izvuče malu ribicu.  

"Obično grizu ove sitnije, kažu da ima i većih, a dešavalo se da se zakači i barska kornjača. Deo kanala je pročišćen, mada još je ostalo i ovog dela koji je zarastao. Ne smeta mi, tu su se u rogozu verovatno pritajili šarani… ", kaže Geza.   

Oko podneva “presrećem” Mihalja Jeneija iz Kanjiže, kako prema Vojvodi Zimonjiću tera stado na salaš. Oko 300 ovaca rase “vintemberg” produži svojim putem prema pojilu i salašu, a dok pričamo kako je na pašnjaku i u ovčarstvu, uzvrpoljio se pulin Bundaš, koji je Mihalju “desna ruka”  u čuvanju stada.

",Svaki dan od jutra do sutra mora se biti pored ovaca, to je takav posao. Nije težak, ali treba biti prisutan i uraditi ono što je ovcama neophodno, a danas takvu obavezu mnogi neće da pri’vate, pa je teško naći čobana", veli Jenei.  

I pored sušne godine na Jarašu je bilo trave za ispašu, ima vode u kanalima, ima uslova da se napasaju i ovce i krave.

Na pitanje, šta bi trebalo uraditi da na Jarašu bude više ovaca, Mihalj odgovara da bi na prvom mestu trebalo da bude više mladih ljudi na ovdašnjim salašima.

"Trebalo bi ih nekako pokrenuti, ne znam ni sam kako ih motivisati. Kad bacim pogled na salaše koji su pred nama i naslanjaju se na pašnjak, prilike ni malo ohrabrujuće. Eto, tamo stanuje razveden čovek, na drugom živi jedan stari momak, ima 75 godina, na trećem opet razvedeni domaćin, na četvrtom salašu domaćin star osam decenija još uvek aktivan, onda dolazi domaćin kome je umrla žena. Tu sam negde i ja sa mojim salašem,  imam porodicu, sina i snajku koji su u Kanjiži. Pokušavam da ih nekako “zarazim” sa ovčarstvom, ali teško ide. Ako nastavim dalje, prazna su dva naredna salaša, pa opet stari momak, nema ženske duše u kući", zaključuje nepovoljan salašarski bilans Mihalj Jeneija.

U letnjikovcu Udruženja poljoprivrednika “Agrokanjiža” Mikloš Kalman i kulinarska družina kraj bograča, a savetodavci Poljoprivredne stručne službe Senta Nataša i Dževat Ademi drže predavanja paorima, kako da pored useva, sebe i svoje zdravlje zaštite prilikom upotrebe hemikalija, zaprašenog semena, a takođe i da vode računa i koriste zaštitnu opremu. Uvek kada se paori okupe na Jarašu, pa i drugim prilikama – jedna ili dve ovca “slome nogu” i završe u paprikašu. Zna se da je paprikaš najukusniji ako se u bograču nađe kompeltna ovčica, od glave do repa!

Dok motri na družinu i bograče Mikloš priča da je u njegovom stadu oko 200 ovaca, koje su uvek na Jarašu, da samo kada se ojagnje drže se kući u oboru.

"Tako najbolje možemo da iskoristimo pašnjak", kaže Kalman. On dodaje da je dobio u zakup državnu parcelu pašnjaka i livade kod Ribnjaka “Kapetanski rit” tako da tamo napasam stado, a jedan deo livade moguće je kositi za seno.

"Oko 50 hektara pašnjaka već nekoliko godina uvek na licitaciji uzimam u arendu. Skuplje je nego da plaćam pašarinu, ali ovako imam svoje parče Jaraša. Na taj način se moje stado ne meša sa drugima, zahvaljujući tome što je taj deo Jaraša ograđen kanalima. U jednom kanalu ima malo vode, u drugima nema. Suša je ovog leta pritisla pa baš i nije bilo odviše trave. Kada ima dovoljno kiše deo livade možemo da kosimo za seno, a ove godine je izostalo. Trava je brzo sagorela, pa je tako suva pogodna jedino za ispašu", kaže Kalman.

Mikloš napominje da ovcama ne smeta suša, jer one mogu da je dobro podnose, pogotovo one domaće sorte, ali snalaze se grla rase “vitemberga”.

"Pre tri godine krenuo sam sa umatičenjem stada i do sada je oko 150 grla rase “vitemberg” umatičeno. Treba da prođe vreme, bar tri do četiri godine, da se postigne umatičenje čitavog stada, što sada dobro dođe zbog subvencija. Sreća je što mi koji smo na salašima možemo da koristimo Jaraš, onima iz grada je malo teže, čak i ako imaju stada, jer moraju svaki dan stići do Jaraša. Na ovom delu Jaraša sada je najviše 2.000 ovaca, a nekad je bilo mnogo više stada", ispričao je Kalman.

M. Mitrović   

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Kanjiža. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)