Hirurg Aleksandar Diklić najbolji u vazduhoplovnom jedriličarstvu

On nebom jedri od 1987. godine. Do 2004. to je činio u jedrilici sa motornim pogonom, a poslednjih 16 godina upravlja jedrilicom bez motora.

Državnu titulu osvojio je jer je u jedrilici proveo 2.100 sati, a njome je preleteo 110.000 kilometara, i to sve bez motora, samo uz pomoć nuklearne energije, odnosno sunca, i toplotnih strujanja vazduha, takozvanih termičkih stubova, koji su „prirodni liftovi” za takve letelice bez motora.

– Jedriličarima je potrebno da postoje toplotna strujanja uz koju se jedrilica podiže – priča Aleksandar Diklić. – Moj učitelj Živa Frenc je, šaleći se, govorio „gledaj odozgo ko na zemlji kuva kafu, pa tu gde se kuva, leti“. Šalu na stranu, naravno da je potrebno da uhvatite dobar momenat, ali morate da imate i tehničkog znanja i tehničku kulturu kako biste jedrili.

Diklić je, inače, hirurg u penziji. Jedriličarstvo mu je hobi i velika ljubav.

– Jedrenje stvara iluziju slobode u prostoru, opstajanje tamo gde vam nije mesto. Jer, čovek nije ptica, on ne može da leti, a jedrenje vam tu iluziju omogućuje – ističe naš sagovornik.

Aleksandar najviše jedri u Vojvodini.

– Pa, gotovo cela Vojvodina vam je jedan veliki aerodrom, bezbedan za sletanje, što je za jedriličare vrlo važno. Najsigurnije je da se leti u paru, ili čak da bude i više jedrilica, jer što je više dece, lepša je igra – objašnjava Diklić.

Prosečna visina na kojoj lete jedriličari kod nas je 1.500 metara, a najveća na kojoj je dozvoljeno jedrenje je 2.500 metara.

– Najviše sam leteo u nekadašnjoj Južnoafričkoj Uniji, na 18.500 fita, odnosno na 6.000 metara, ali to se može samo sa kiseoničkom potporom – naglašava Aleksandar.

Korona je omela planove i jedriličarima.

– Prošlog aprila propustio sam prolećni izazov na Niskim i Visokim Tatrama, na kom sam redovno učestvovao poslednjih deset godina. Ne znam šta nam nosi ova godina, videćemo, ali volim da jedrim i u Srbiji, a u Vojvodini pogotovo – ističe Aleksandar Diklić i dodaje da mu je jedino žao što jedriličarstvo ima sve manje poklonika.

– Odoše nam mladi u paraglajderiste. To im je zanimljivije, a i manje zahtevno. Jedriličarstvo polako nestaje i zbog toga mi je stvarno mnogo žao – zaključuje naš sagovornik.

Željko Balaban