Fabrika tajni „Kod zeke“

a još teže da to mišljenje pride bude i lepo.

Još ako je taj neko „dođoš“, što će reći da mu se askurđeli ne beleže na spomenicima po ovdašnjim grobljima, piši kući propalo, iako povesnica varoška belodano dokazuje da su vekovima unazad, kao po pravilu, upravo „nerođeni“ Somborci za slavu grada i na polzu mu činili daleko više od „nađoša“. Suočeni sa ovim paradoksom, starostavci ovdašnji lakonski odgovaraju da su to samo primeri kako se biti Somborcem mora malo i zaslužiti, jerbo su onomad njihovi stari carici Mariji Tereziji plaćali elibertaciju... pa je u redu da i novo rešeto o klinu malo odstoji.

Jedna od takvih, poprilično retkih tačaka nesporenja je nedvosmisleno ona vezana za goransku porodicu Garipi, koja je obeležila detinjstvo i mladost generacija žitelja ovog grada, pre svega prilježnim radom ishodujući za sebe i svoju radnju - kiosk sa „zanimacijama za zube“, odnosno semenkama, kokicama, ušećerenim jabukama i ostalim espapom, status uvreženog toponima - „Kod zeke“.

Po kiosku, prepoznatljivom po pokretnom žuto-crvenom kokičarskom aparatu u obliku zeca sa ogromnim ušima, smeštenom na početku Glavnog sokaka daju se putniku namerniku instrukcije kako koju varošku instituciju da pronađe, „Kod zeke“ se prvi i svi potonji randevui zakazuju, tamo se direkt iz voza, autobusa ili s prekookeanskog aviona ide po fišek besprekorno ispečenog semena suncokreta (koji se u Somboru, ko će ga znati zašto, „cunja“ zove) a s kasne jeseni i zime se „košta“ najbolji na svetu pečeni kesten... Rečju, kad kažem Sombor i na „Kod zeke“ pomislim.



A legenda o najboljem pečenom suncokretu, kikirikiju, semenkama bundeve ili zašećernim kokicama u loptu napravljenim počela je dosta davno, kad je 1956. godine iz Gore, opština Dragaš, zadnja pošta Ljubovište, trbuhom za kruhom, došao Muharem, rodonačelnik somborske loze Garipija. Vreme takvo bilo, kad su se zanati učili i bez ovog novovekog „dualnog obrazovanja“, pa je tada mlađani došljak iz Gore, prvo uhlebljenje našao kod zemljaka, već tada glasovitih somborskih Tairovića, familijarno vezanih za čuvenog Mustafu Pelivana (čiji su potomci i intendaturu Kralja Petra Prvog vodili ) a  koji su u tom momentu već pola veka držali i sada postojeću poslastičarnicu „Pelivan“.

Brzo se Muharem osamostalio, konkurencija dobročiniteljima nije želeo biti, pa napravio bubanj-peć za pečenje semena suncokreta, bundeve i kikirikija i uzevši pletenu korpu pod ruku, zaređao po restoracijama i bircuzima ovdašnjim. Posle je Muharem sa svojom Esmom i decu Bajrama i Sameta izrodio, domaćinski se skućio, pa kiosk na početku Glavnog sokaka otvorio i tako u somborske anegdote i priče ušao, a sad penzionerske dane krcka sve unadilj praunučad dadiljajući.



Posao je zvanično preuzeo mlađi sin Samet, koji za Somborce zapravo dva druga imena ima. Ili je „Komša“, što će reći komšija, ili Cumika, ali je to „rezervisano“ samo za one koji ga i kao dete znaju. Za razliku od mene koga je punim imenom zazivala jedino mati kad uzme prut u ruku (ergo često) i zadrigli zastavnik u JNA, ne znam kako ni zašto, tek Bajram nikada nije imao nadimak, a ne pamtim čak, mada smo ista generacija, u istu školu išli i u istom kraju odrastali, ni da su mu skraćivali ime na uobičajeno Bajra.

Odrastanje Bajramovo i Sametovo uz neprestani rad u malenom lokalu od njih je stvorilo ljude „na ranu da ih priviješ“, a da se ne lažemo bilo je tu za drugare i neke privilegije. Malo li je kad „preko veze“, umesto dve plaćene, dobiješ dve i po ili tri merice suncokreta za večernju projekciju kakvog kaubojskog ili kung-fu filma u jednom od tadašnja tri somborska bioskopa. Ma, za drugare je moglo i „na dođem ti“!



Kako je Bajram ovo „kaliranje“ robe posle ocu obrazlagao nemam pojma, ali znam da sa suncokretom kupljenim kod starog Muharema, njega ili brata mu, nikad nisam iskusio onu katastrofu čije razmere zna samo onaj ko je u mraku bioskopske sale u nirvani filmske magije, dok uživa u ljuskanju, naleteo na jedno prepečeno, zagorelo, do zla boga gorko seme. Presedne ti i film i „cunja“, ali to ti se dešava samo ako nisi u Somboru, ili, Bože sačuvaj i sakloni, kupiš onaj megamarket-suncokret, zbog čega se po pravilu i klonim ljudi i žena koje kupuju već oguljene, industrijski pakovane kesice pečenog suncokretovog semena.

Cumikina i Bajramova „roba“ ima svoje kupce, a neretko ovaj espap i okean prelazi, tek da izleči nostalgiju Somboraca razvejanih po belom svetu. Nađe se za nju uvek mesta i u zembiljima domaće hrane, što ih brižne majke studentariji svojoj pakuju i po Srbiji, regionu i Jevropi razašilju, pa ne čudi što sam zabrinut. Mislim, već su matori i ova dvojica Garipija, ispisnici smo, muška im deca briljiraju na fakultetima, Bajramova kći udata, Cumikina srednjoškolka... pa se pitam, kako ću i čime zabaviti vlastitu unučad kad im vreme dođe.

'Oćel tada biti „Kod zeke“ ?



Milić Miljenović

Enis - ponos grada

Od petoro, sve odreda dobre, pametne i kućevno izuzetno vaspitane, dece braće Garipi, po čuvenju u rodnoj varoši, ali i znatno šire, ipak se izdvaja Enis, Bajramov i Šemsidin sin. Ne samo da je uspešan reprezentativni sportista, karatista, već je letos i diplomirao na Medicinskom fakultetu Novosadskog univerziteta kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Kako je ostao u gradu u kome je studirao, Sombor je možda izgubio, ali je zato srpska reprezentacija, ničim izazvana, dobila „dva u jedan“, odnosno i člana kata-tima i lekara.