Dr Jovo Radoš spasao od zaborava srpsku narodnu filozifiju

Između ostalog, da bude direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća „Dnevnik“, sam piše literarna dela, ali i procenjuje tuđa, stekne u karateu crni pojasa 5. dan, postane trener prvog razreda i internacionalni sudija, predsednikuje resornim savezom Jugoslavije od 1988. do 1992, kada je naša reprezentacija ostvarila najbolje rezultate u svojoj dotadašnjoj istoriji, te da još uvek trči maratone, s mnogo mlađima od sebe.

Kao krunu jednog od svojih mnogih intelektualnih interesovanja nedavno je objavio i studiju „Srpska narodna filozofija“.

– Umeju narodne umotvorine da bude strast za razmišljanjem i neodoljivo podstiču duh na samorazgovor i dijalog s oštrouminim precima – objašnjava dr Radoš. – Jeste filozofija moja profesija, ali zajedno s njom, ruku podruku, išli su i produkti narodne misli, kao drago predačko nasleđe, sticano u kući i van nje, među srodnicima, prijateljima, komšijama, kumovima. Mnogo toga saznavao sam od zlatoustih staraca i smernih i pamtljivih starica, te drugih odanih čuvara tradicije. Najviše sam ih nalazio među onima koje je odnjihala „kamena kolijevka“, ili, pak, vode poreklo iz krajeva istočne i stare Hercegovine, neiscrpnog majdana mudrosti. Nekima su roditelji bili savremenici Vuka Karayića, drugi nešto mlađi, ali su svi izvorno prenosili svojim potomcima umeće življenja i razmišljanja. Zato su one u svom usmenom izvornom obliku opstale do danas. Onako kako su ih oni meni izgovarali, tako sam ih beležio, tek na kraju uporedio sa starovremskim Vukovim zapisima i ustanovio izuzetno mala nepodudaranja.

Recenzent, ugledni novosadski univerzitetski profesor dr Slavko Gordić, konstatuje da je Radoš u knjizi pravio i veoma umesne paralele između mudrosti svojih gorštaka, često svedenih na kratke poslovice, i filozofskih sistema nekih od najvećih umova u istoriji ljudske civilizacije, od Aristotela do Karla Jaspersa, Ernsta Bloha i Agneš Heler.

Istina, nije profesor morao daleko da putuje jer je njegova rodna Gajdobra, pre rata većinski nemačko naselje, nakon kolonizacije 1945. postala najveće hercegovačko izvan prapostojbine. A dobio je svojevremeno i egzaktnu naučnu potvrdu da je vrcav duh njegovih zemljaka često upakovan u zdravo telo.

– Radeći predano i strastveno svoja antroprometrijska istraživanja širom Jugoslavije, profesor Živojin Gavrilović iz Novog Sada obreo se jednom 1969. i u našem selu – seća se dr Radoš. – Nekoliko ljudi koje je najpre sreo, stisnuli su njegov dinamometar i brojčani pokazatelji su bili blizu ili ravni rezultatima veslača – članova državne reprezentacije. Inače, od svih sportista veslači imaju najsnažnije šake. Ali, kada je Nikola Grahovac, koji je već imao 45 godina, instrument uzeo u svoju desnicu, on je – pukao. I nakon ponovnog dolaska i eksperimenta, dinamometar nije izdržao. Profesor oduševljeno uzviknu:

– Nikola, vi ste najjači čovek u Jugoslaviji!

– Nisam, jači je moj brat u Hercegovini – skromno mu je odgovorio Nikola.

M. Sudžum